Efikasnost studiranja- nemoć ili oportunizam

Čitam ovih dana izjave o tome kako Bolonjsku deklaraciju nismo primenili kako treba i do kraja, da je prolaznost na ispitima niska, da postoje profesori zbog kojih studenti produžavaju studije po dve tri godine.  Ništa novo. Medjutim, ipak je čudno da se na te probleme žale oni koji su zaduženi da ih rešavaju  a  i sami su profesori na fakultetima.  Rektor Beogradskog univerziteta kaže da bi on da ima moć suspendovao profesore kod kojih je izrazito niska prolaznost na ispitima. Zar  nema baš nikakvu moć, zar ne postoje mehanizmi koje bi mogao da pokrene, a koji će učiniti da  dekan Geografskog fakulteta, na primer, suspenduje profesorku koja obara studente zato što  ne znaju koliko smo ovaca imali 1939. godine, a koliko je svinja nestalo u II svetskom ratu i slično? Studenti se već duže vremena žale. I to je to. Niko ne reaguje.  Kad smo kod Geografskog fakulteta još jedna neverovatna priča. Predmeti psihologija i pedagogija prebačeni su u izborne, opet niko nije reagovao, a sa tog fakulteta oko 80% studenata ode u nastavu, odnosno zaposle se kao profesori geografije.

Predsednica Prosvetnog saveta, profesor Univerzietata daje intervju koji bih potpisala, sa jednim ali i nekoliko znakova pitanja. Zašto fakulteti nisu stvarno reformisali studije već su svoje glomazne predmete iscepkali u više malih, jednosemestralnih u kojima se sada iste stvari ponavljaju. Isto samo malo drugačije. Ne znam da li je fakultet na kojem predaje predsednica Prosvetnog saveta uradio isto, ali sam sklona verovanju da jeste. Koliko su profesori studentima na raspolaganju posebna je priča a kako se uvek igramo nedovršenih reformi stara je priča.

Ko u ovoj zemlji ima nadležnost, kredibilitet, moć da uredi neke stvari u obrazovanju, ovog puta u visokom ? Izgleda niko, a svi se ljute i sede na svojim pozicijama, ubdejeni valjda da tako poštuju demokratski princip nemešanja…. Inače kad bismo mogli i smeli mi bismo mnoge stvari uredili…. Stvarno?

Nasilje, Gradjansko, Veronauka

Nasilja medju decom sve vise. Nešto što se takoreći do juče nije dešavalo u školama, medju osnovcima, sad je sve češća pojava. Nisu se deca potukla već su jedni ponižavali i maltretirali druge na najgori mogući način. Zabrinuti roditelji i mediji, ponekad i nastavnici, mada se čini da su već oguglali . Nemam utisak da se iko ozbiljno bavi uzrocima sve češće ispoljenog devijantnog ponašanja dece. Uveli smo pre deset godina, doduše brzopleto i politički motivisano, dva nova predmeta u škole: veronauku i gradjansko vaspitanje  da bi  odgajali dobre, tolerantne i odgovorne gradjane, a pre svega da bismo tamo onom svetu koji u nas sumnja pokazali da smo demokrate.

Uvek sam bila protiv uvodjenja veronauke i gradjanskog vaspitanja kao školskih predmeta. Smatram da odgovoran, tolerantan, svestan  gradjanin, Bogu ugodan  ne moze da  se formira tako što će u školi “da uči” gradjansko ili veronauku kao predmete. U pitanju je vaspitanje, a ono pretpostavlja da sve  što se dogadja u školi i oko nje bude u skladu sa prinicipima na kojima su ova dva predmeta uvdena. To znači i da se  vaspitači (nastavnici, roditelji, ukupno okruženje)  svakodnevno ponašaju  tolerantno, odgovorno prema zajednici, poslu, kolegama, deci…  Moral i ponašanje odraslih koji decu okružuju, poučavaju, neguju, sa kojima komuniciraju su ključni za razvijanje očekivanih , gradjanskih , demokratskih i moralnih nazora. Kako se ovo jedno od drugog može  odvojiti i podeliti u školske predmete ne znam.  Znam da se to  neće postići pričama o Hristovim patnjama , niti pričama o gradjanskim pravima, a tek nikad ako se prvo predaje kao dogma a drugo kao politiziranje. Hristove patnje deca teško mogu dovesti u vezu sa patnjom njihovih maltretiranih drugova. Bojim se da  je to za njih apstrakcija kao i Markovo oranje drumova.

Funkcionisanje političkog sistema ih ne interesuje  na način na koji to misle tvorci programa i zamisljenih radionica o rešavanju problema lokalne sredine i proceni odgovornosti vlasti.  Njihova zajednica je škola pa ako odgovornosti i razumevanju treba da se uče , a to je najvažnije za demokratiju i dobrog gradjanina, onda se to čini na  proceni i poboljšanju atmosfere u samoj školi. Drugo je sve izvan njihovog stvranog vidokruga. Njima su  bliski problemi kao što su nerazumevanje nastavnika, naneta nepravda, povreda njihove ličnosti, a ne da li vlast rešava adekvatno ili ne problem pasa lutalica.  

Jedni ih tako uče da  budu evropljani, demokrate, politički osvešćeni, a drugi da budu bogobojažljivi i vernici. Negde izmedju nasilje klija i niče pa bi se reklo da ova dva školska predmeta služe kao dva klimava brvna postavljena sa pogrešnim ciljem na pogrešno mesto, izmedju kojih se lako upada u kaljugu.

Mediji prepuni nasilja. Sva ozbiljna istraživanja pokazuju da se pod njihovim uticajem bitno smanjuje osetljivost na patnje drugih i da se usvajaju modeli ponašanja. Svakodnevni naš život nije slika hrišćanske dobrote niti gradjanske odgovornosti, osim kad nas ovako zatrpaju sneg i led pa to posluži i kao dobar politički marketing. Deca nisu naivna kao što mislmo. Ona pažljivo slušaju i gledaju šta odrasli oko njih rade, šta pričaju, kako se ponašaju…sve drugo je samo još jedna školska obaveza koju će preživeti i zaboraviti, naravno.

Nije više knjiga u kojoj se piše

Predlog izmena zakona o udžbenicima dostavljen Skupštini Srbije  malo je korigovan. Nema više one famozne odrednice da je udžbenik knjiga u kojoj se ne piše, ali zato i dalje ima odrednice da je namenjen višegodišnjoj upotrebi, za svaki slučaj.  Sad je druga vrsta mudrosti zablistala. Udžbenik je »osnovno nastavno sredstvo« služi za sticanje kvalitetnih znanja ( ništa bez ove floskule), veština, formiranje vrednosnih stavova, razvoj intelektualnih sposobnosti. Dakle, namenjen je prevashodno  učenicima da steknu i razviju sve živo čega se pisci ovih predloga sete. Pa šta će im onda druge knjige i druga sredstva, ako će udžbenik biti toliko moćan.

Kako je to udžbenik osnovno nastavno sredstvo, nije mi jasno.

Ako izuzmemo da će učenici na časovima jezika čitati i prevoditi tekstove iz udžbenika, eventualno gledati neke ilustracije ili šeme iz drugih predmeta,  šta će to nastavnik da radi sa udžbenikom na času?  Sama reč nastavno sredstvo govori da je reč o nekom sredstvu koje se koristi i može da se koristi u nastavi, a iz udžbenika, koliko znam deca uče kod kuće.Da li je zaista neophodno da se sve  spakuje u floskule i poluučeni birokratizovani  jezik naše prosvete?

Pa onda posle osnovnog nastavnog sredstva slede: radna sveska kao »drugo nastavno sredstvo«, pa zbirka zadataka kao »drugo nastavno sredstvo«, pa još i »druga nastavna sredstva« ...itd.. itd... Pobogu!

Istine radi, pojašnjene su odredbe koje se odnose na to šta se smatra, odnosno ne smatra promenom sadržaja udžbenika, mada nisam sigurna da je i dalje jasno da se promenom sadržaja ne smatraju dopune novim naučnim sadržajima. Neka naučna saznanja ili dobra pedagška iskustva mogu biti primenjeni tako da udžbenik dobije sasvim drugačiji karakter. Šta onda? Gde je granica promene?

Čitajte i ne samo ovaj predlog. Na  sajtu Skupštine Srbije su i drugi novi predlozi zakona o osnovnom i srednjem obrazovanju i o obrazovanju odraslih.

Šta je udžbenik?

 Opet galama oko udžbenika, opravdana ili neopravdana, mene je podstakla da ponovo pročitam Zakon o udžbenicima i nastavnim sredstvima i Nacrt zakona o izmenama i dopunama istog zakona. Već sam pisala o tome da je odluka o besplatnim udžbenicima, bez obzira na socijalni položaj porodica učenika, nerazumna u siromašnoj zemlji. Posebno je nerazuman i neopravdan onaj njen deo o obavezi vrćanja tih knjiga na kraju školske godine, neoštećenih i čistih. Ako deca po njima pišu, ako ih oštete na bilo koji način, roditelji će morati da kupe nove i vrate školi. Pa ko je tu oštećen? Siromašna deca, naravno. Neću tu priču da ponavljam (post, april 2011.). 

Ono što me je sad šokiralo jeste pokušaj da se taj deo odluke ozakoni i to kroz predlog nove definicije udžbenika u Nacrtu izmena i dopuna zakona o udžbenicima. Ni u važećem Zakonu nije srećno definisan udžbenik jer su to radili činovnici koji ne mogu da se otmu od ustaljene frazeologije, no to sada nije bitno.  Tamo izmedju ostalog stoji i šta  sve podrazumeva udžbenik, odnosno “udžbenički komplet” a tu spadaju i radna sveska i zbirka zadataka. Nacrt izmena i dopuna zakona o udžbenicima menja tu definiciju i prosto neverovatno kaže: “Udžbenik je knjiga iz koje učenik uči, u kome se ne piše, odnosno ne sadrži radni deo, a namenjen je višegodišnjoj upotrebi….”

Radna sveska i zbirke zadataka su druga nastavna sredstva za jednogodisnju upotrebu. Udžbenik tako dođe kao sirotinjski zimski kaput koji se čuva da bi ga mladji u porodici nasledjivali, a radne sveske i zbirke zadataka kao čarape. Eto, tako naš prosvetni zakonodavac ( čitaj stručnjaci koji stoje iza ovih “srećnih” odrednica) deci zakonom zabranjuje da pišu po udžbeniku, a da pritom sve buljeći u tekst, šeme i slike razvijaju misaone sposobnosti i stiču takozvana kvalitetna znanja, za koja niko tačno ne zna šta su.

Čudi me da zakonski nisu odmah definisane kazne za decu i roditelje pa neka odmah saznaju šta ih čeka ako im padne na pamet da nešto u tekstu podvuku ili slučajno sa strane dopišu. Ako hoće da pišu i šaraju, tu su radne sveske i zbirke zadataka.

Višegodišnja upotreba udžbenika, pod uslovom da se neoštećen vrati školi? A onda nam zakonodavac kaže da se udžbenici menjaju shodno promenama nastavnog programa, sve  u nadi da se programi neće stalno menjati. E tu dolazimo do još jednog zanimljivog člana u predlogu za izmene i dopune Zakona o udžbenicima.  Pazite, promenom sadržaja udžbenika ne smatraju se “izmene i dopune novim zvaničnim i naučnim podacima...” Tako isti udžbenik ima da traje bez obzira na nove naučne podatke,  jer se siromašna država napregla da ih besplatno podeli svoj deci,pa ne može da prati i nove naučne podatke. To bi bilo previše.  Zar to nije isto kao kad se siromašna porodica napregne da kupi kaput koji će najmanje troje dece u porodici nositi kako pristižu, bez obzira da li je tesan, kratak ili predug.

Stručnjaci koji su se potrudili da nam kompetentno  ponude odgovor na pitanje šta je udžbenik, kažu da je udžbenik podrška procesu učenja, da ima razvojno-formativnu funkciju i da je potpora misaonom procesu. Treba da bude takav da omogući uspostavljanje aktivnog odnosa prema ponudjenom sadržaju. Zato još jednom pitam da li je zabranjeno  podvlačenje, dopisivanje, pisanje na margini teksta, stavljanje oznaka u vidu podsetnika samo zarad višegodišnje upotrebe jednog te istog udžbenika u skladu sa onim što udžbenik zaista treba da omogući? Naravno da nije. 

Bojim se da nikad nećemo saznati ko su mudraci koji stoje iza formulacije  da je udžbenik knjiga u kojoj se ne piše.

Srećna i bolja od prethodne

Želim  da nam 2012. godina bude bar malo bolja i radosnija od odlazeće. A kako? Pa tako što ćemo prestati da čitamo prve stranice dnevnih listova, da gledamo televizijske vesti da razgovaramo o politici. Prestanimo da im verujemo kad kažu da će biti gore, ako im inače ne verujemo da će biti bolje. Potisnimo ih iz naše svakodnevnice. Vratimo se lepoj književnosti, čitajmo ponovo klasike, velike romane i sjajne priče svetskih pripovedača., onih kojih više nema u školskoj lektiri jer  kažu da  ne odgovaraju senzibilitetu  današnje dece. Dobro, ajde da mi koji nismo toliko “digitalni " a  ipak smo vaspitači pročistimo sopstveni duh. Da se setimo vrednosti kao što su  čestitost i  odanost, da pravo znanje nije u veštini baratanja svakodnevnim frazama , u bilo kojoj oblasti. Da pročistimo sopstveni jezik i ponovo ga učinimo podjednako razumljivim i onima koji nisu deo “posvećenog kruga intelektualaca”. Ovi potonji  uglavnom pretenduju da su pametniji i vredniji od ostalih, a to dokazuju nerazumljivim tudjicama i kovanicama i tako stvaraju privid velike nauke.

Družimo se više sa prijateljima dalje od trpezarijskog stola i televizora. Razgovarajmo o pročitanim knjigama , o umetnosti, o prirodi, o doživljajima. Ne pratimo političare i estradne zvezde da bismo saznali da li su bolesni ili nesrećni…

Priznajmo da su nam škole  sve nemoćnije, pa onda razmislimo valja li ozbiljno preispitati našu pedagošku nauku i obrazovnu politiku.  Ako dodjemo do saznanja o tome šta ne valja i šta treba menjati, skupimo hrabrost, a treba nam jer smo oportunisti,  i to recimo jasno i glasno, profesionalno, a ne političarenjem. Neće biti lako, znam. Ima i previše samozvanaca  u našj prosveti.  Ipak, recimo im šta mislimo….

Toliko od mene da nam ipak bude lakse i malo bolje.

Glupače , pornografija, rotirajuci neboder…..

Pročitam nekoliko dnevnih listova, pogledam on-line vesti i ozbiljno se zapitam ko je ovde lud? Svi mi  ili samo oni koji misle da nas vode u bolji život.. U odobrenim udžbenicima za osnovnu školu  navode se sledeći gramatički primeri  za sufiks „ lozov-ača - vrsta pića, glup-ača - ženska osoba, krast-ača - vrsta žabe...“. U udžbeniku za tehničko i informatičko obrazovanje linkovi za pornografske sajtove. Opština Novi Beograd potpisala memorandum o saradnji (šta god da to znači) sa stranom kompanijom koja bi trebalo da gradi rotirajući „neboder“ sa 80 spratova, a svaki od njih se okreće po želji srećnih vlasnika apartmana. Neki fakulteti blokirani „izgrednicima“, dekani ne znaju da li su to njihovi studenti, Rektor priziva državnu (čitaj policijsku) odlučnu intervenciju. Premijer nas uverava da nema mesta panici zbog nove svetske krize koje se toliko boji razvijeni svet. Možda je u pravu, daleko smo od tog sveta, a  nemamo mnogo toga da izgubimo, osim  razuma. Ako primeri sa kojima sam počela ne svedoče o gubitku razuma, ne znam šta govore.

Da li je moguće da u srpskom jeziku nema reči kojima bi se mogao dodati sufiks  ača a da to ne budu  lozova rakija, žaba i glupa žena?  Sudeći po medijima, posebno elektronskim, po govoru mladih, po tekstovima u štampi i stručnim publikacijama, lingvisti su u izumiranju, pa bolje primere za gradnju reči sa dodatkom sufksa nije lako naći. Onda lozovača i glupača nekako idu zajedno. A sirota  nedužna žaba  stavljena u vodu koja se lagano zagreva opominje da smo i mi u loncu koji je blizu ključanja.

Da li je moguće da se odobravaju udžbenici koje niko pažljivo ne čita? Očito jeste. Sada će da stradaju sitni činovnici , sekretari komisija koje su kao pregledale udžbenike. Recenznti su ugledni stručnjaci pa nema smisla izlagati ih javnoj osudi, Prosvetni savet i Ministarstvo prosvete vode veliku obrazovnu politiku, ne znaju gde im je glava, ali   se  honorara ne odriču. Izdavači  udžbenika imaju pare i demokratski smo ih namnožili kao da nas je bar 16 miliona, a ne jedva šest. Ministar je ljut, narediće istragu. Pa nije on Japanac...

Da li je moguće da neko iole razuman  planira rotirajući neboder od 80 spratova u Novom Beogradu, gradjevinsko i tehnološko čudo i monstrum medju ruinama novobeogradskih blokova u kojima ne rade ili jedva rade liftovi do 10 sprata? I ko će to da kupi i čemu to služi, osim još jednoj velikoj iluziji o napretku- dinamična arhitektura. Kad može Dubai zašto ne bismo i mi. Stranac sve plaća, samo da mu damo plac  da rovaši.  Ako posle budemo osudjeni na velike svote na osnovu Pariske arbitraže, na primer, pa moraćemo da platimo jer smo mi odgovorna država. Pozajmićemo opet, samo da sačuvamo obraz . Sećate li se one pesme Ajde Jano ajde dušo kuću da prodamo, da prodamo samo da igramo... A prigodna bi bila i Igrale se delije na sred zemlje Srbije...

Skoro da zaboravim, ako vas interesuje Pedagoško društvo je i dalje na ulici i u blokadi.

Ko veruje  kalendaru  Maja neka se ne sekira, posle će sve biti nevažno.

Pedagozi i izbori

Da li je moguće da pedagozi stradaju zbog predizborne trke? Jeste, iako zvuči neverovatno. Apeli koje je Pedagoško društvo uputilo pre mesec dana Ministru prosvete, Gradonačelniku Beograda i drugim relevantnim institucijama ostali su bez odgovora. Pre  20-tak dana Politika je objavila članak pod naslovom  „Konzervatori isterali pedagoge“ i opet niko nije reagovao. Mi još uvek ne možemo da udjemo u zgradu, niti da pristupimo našoj dokumentaciji i opremi. Nikoga nije briga. A zašto? Pa zato što se spremaju izbori. Ministar prosvete neće ili ne sme da se suprostavi svom kolegi iz Vlade koji štiti direktorku Centralnog instituta za konzervaciju, biće da ni Gradonačelnik ne bi sada da se zamera. Nikome od njih rejting nije za pohvalu, pa je ipak bolje pustiti najstarije prosvetno društvo niz vodu i ugasiti pedagoški časopis medjunarodnog ranga –Nastavu i vaspitanje. Kome to uostalom treba u zemlji Srbiji?

Uprava Društva pokušala je da organizuje javni protest i konferenciju za štampu ali se ispostavilo da naše kolege koje rade u državnim institucijma ne smeju da se pojave i govore na tim skupovima. Neki od njih čak objašnjavaju da su potpisali obavezu da ne smeju da daju izjave za medije bez odobrenja direktora, a on opet partijski kadar. Bravo za demokratiju i profesionalnu svest.

Čitam komentare na članak objavljen u Politici  3-eg septembra ove godine. Neko se pita da li je baš sve legalno što taj Centralni institut za konzervaciju (CIK) radi? Ne znam i ne bih da tvrdim bilo šta. Jedna stvar je ipak čudna. Direktorka CIK-a izjavila je da oni u zgradi u koju nam je siledzijski, nezakonito, onemogućila pristup čuvaju i restauriraju dobra od velikog kulturnog značaja. Zanimljivo, ta zgrada nema nikakve uslove za čuvanje retkih kulturnih dobara još manje za restauratorske poduhvate. Uostalom na sajtu CIK-a čitali smo da im se gradi zgrada van grada jer sa hemikalijama koje se u pomenute svrhe koriste u gradu ne sme da se radi.

Pitam se za koga je i u koje svrhe zgrada uzurpirana? Da li ćemo to saznati posle izbora. A možda nas jednog dana TV dnevnik  iznenadi nekom vešću poput onih „otkrivene malverzacije“ ... itd. Za Pedagoško društvo će  taj dan, bojim se,  doći  kasno.

Politika je napravila izbalansiran tekst. Drugi mediji se nisu ni oglasili.  Na mail Pedagoškog društva  dolaze poruke podrške pedagoga i to je sve. To sam nazvala izjavama saučešća. A šta bi drugo moglo i da bude?

U ovoj priči je ipak najtužnija činjenica da nema ni gradjanske hrabrosti ni profesionalne savesti. Koliko to govori o jednom društvu, ostavljam čitaocima mog bloga da procene.

Pedagozi na ulici

Nisam se dugo javljala. Leto je bilo vruće i tužno. A ni priča koja sledi nije vesela. Naprotiv, tragična je. Prava je slika odnosa ove naše male države prema  institucijama  značajnim za razvoj  obrazovanja. Pedagoško društvo Srbije, profesionalna  organizacija uvek aktivna u svim poduhvatima usmerenim na razvoj  vaspitne i obrazovne delatnosti, postoji skoro 70 godina.  To je prvo profesionalno udruženje svih nastavnika u Srbiji. Od svog osnivanja učestvuje u  reformama sistema obrazovanja, koncipiranju školskih programa, usavršavanju nastavnika, te u brojnim aktivnostima  bitnim za unapredjivanje vaspitno-obrazovnog rada sa decom. Izdaje  već 60 godina ugledni časopis Nastava i vaspitanje, koji je od vodećeg nacionalnog stigao do ranga medjunarodnog naučnog, sa redakcijom sastavljenom od domaćih i stranih stručnjaka i naučnika i koji je postao nezamenljiv u razmeni naučnih saznanja u oblasti pedagogije i profesionalnom usavršavanju nastavnika. Svi vi koji ste ga u novije vreme imali u rukama znate koliko vredi.

 A zašto ovo pišem ? Pišem zato što je Ministarstvu prosvete Srbije  sasvim svejedno da li Pedagoško društvo postoji, da li može da nastavi sa izdavanjem ovog dragocenog  časopisa, sa organizacijom seminara za nastavnike, razmenom važnih profesionalnih informacija putem interneta, radom na projektima vezanim za razvoj obrazovanja.

Dokazi su dvojaki: Časopis podržava i pomaže njegovo izlaženje godinama  samo Ministarstvo za nauku. Ministarstvo prosvete nije htelo ni da čuje za podršku njegovom izlaženju.   A da ne zna da Pedagoško društvo postoji i da je važna karika u sistemu obrazovanja svedoče tragicni dogadjaji

Naime, Pedagoško društvo radi skoro 60 godina u delu dvorišne zgrade  Terazije 26 i prethodnim korisnicima (Bibliografski institut)  te velike zgrade nije smetalo sto četiri prostorije koristi ovo društvo kao legalni zakupac prostora kod Direkcije za gazdovanje zgradama. Sve lepo dok Vlada Srbije nije donela odluku da formira Centralni institut za konzervaciju  i da im Direkcija ustupi na privremeno koriscenje  istu zgradu. Tog trenutka pocinje pritisak  za iseljenje Pedagoškog društva. 

Direkcija za gazdovanje zgradama obraća se Ministarstvu prosvete sa pitanjem da li je zainteresovano da Pedagosko drustvo i dalje koristi postojeći prostor. Odgovor činovnika iz Ministasrtva je šokantan, a on galsi da ovo Društvo  nije u sistemu obrazovanja te oni tu nemaju nikakav interes.  Pravnica u Ministartvu prosvete koja je sročila taj odgovor  objašnjava da ona nikad nije čula za tako nešto. Bravo!

Posle reakcije Upravnog odbora   PD Ministartvo šalje novo pismo podrške, ovog puta, podršku daju  gradonačelnik  Djilas, Ministarstvo za nauku, Odeljenje za Pedagogiju Filozofskog fakulteta u Beogradu i direktor Direkcije potvrdjuje da će Društvo prostorije u koje je uložilo velika sredstva i dalje zadržati, bez obzira na političke pritiske iz Vlade. A sad ono najbolje.

Koristeći sezonu godišnjih odmora, direktorka Instituta  iza koje stoji moćni politicar  otkazuje priključak na električnu eneregiju za Društvo a onda  jednostavno menja brave, na ulazu u zgradu, postavlja čuvare koji prete i izbacuju svakog ko pokuša da udje. Tako  sekretar i predsednica Društva vec više od mesec dana ne mogu da udju u prostorije u kojima su ostali sva dokumentacija, biblioteka, kompjuteri, sva izdanja knjiga i časopisa.... Zapravo Društvo više ne može da radi, da nastavi svoje aktivnosti, da izda septembarski broj časopisa.

Ministar prosvete neće verovatno da se zamera svom kolegi iz Vlade koji stoji iza novog konzervacijskog biznisa. Koga briga što će još jedna prosvetna institucija tako biti ugašena, posle 70 godina. To je Srbija.

Krpelj

Imaju li krpelji veze sa  obrazovanjem? Imaju. Nije reč samo o školskom znanju o jednoj opasnoj vrsti pauka, mogućeg prenosioca Lajmske bolesti,  reč je o znanju koje menja svest i ponašanje. Ovog vrućeg i vlažnog leta najezda krpelja, u travnjacima i žbunju, uopšte u parkovima. Naša „najpoznatija“ banja, poredimo je pretenciozno i neopravdano sa čuvenim svajcarskim banjama, ima  sve više krpelja i sve manje gostiju. Ovo poslednje još uvek nema veze sa krpeljima već sa cenama, a možda bi se moglo govoriti i o isisavanju zivotnih mogućnosti. To sada nije bitno. Bitno je da mi u loklanom Domu zdravlja pričaju o velikom broju ljudi koji svakodnevno dolaze zvog ujeda krpelja. Kažu sležući ramenima : sezona krpelja!  Dobro, pitam zašto nema zaprašivanja, prskanja protiv te potencijalno opasne gamadi. Gledaju me sa osmehom koji bi vrebalizovan trebalo, otprilike, da znači „pa gde ti živš? “. Pominjem turističku sezonu u sezoni krpelja, ništa. Odem u poljoprivrednu apoteku i pitam da li postoje sredstva za prskanje bašte radi zaštite, vlasnik me lenjo gleda i još uspavanije odgovara da njegovi dobavljači nemaju ništa. Ako njegovi dobavljači nemaju zašto bi tražio druge. Stvarno, posao mu ionako ne ide, pa zašto da se trudi da ipak krene. Onda zovem veterinara i pitam da li veterinasrka  stanica nešto preduzima, da li postoji gradska služba koja  zaprašuje parkove. Odgovor je, naravno, odrečan.  I tako, sve manje brige o gostima te cuvene Banje, sve više pacijenata, sve veća potrošnja antibiotika, sve više  ugrožavanja zdravlja, manji promet sredstava za zaštitu i tako dalje i tako dalje, a sve to u krajnjem bilansu ima veze sa kvalitetom života i ekonomijom.  I kakve  veze sve ovo ima sa  obrazovanjem?  Čemu školski predmeti kao što su biologija i ekologija, pa čemu diplome tih mladih doktora, veterinara, ekonomista, raznih, uglavnom školovanih stručnjaka za zdravstevni turizam, kako se banjski turizam naziva? U čemu se njihova svest i ponašanje razlikuju od neškolovang brdjanina koji smatra da je krpelj isto što i buva ili osica i čemu panika. A ako se razboli, napalo ga nešto. A šta je napalo  naše školstvo?  Izgleda nedostatak ideje o svrsi.

Odliv mozgova - Priliv doktorata

Da li je trebalo  da nam USAID kaže da smo na neslavnom drugom mestu u svetu po odlivu mozgova? Iza nas je samo Gvineja Bisao i to je  reklo bi se udarna vest. Zar je moguće da do sada to nismo znali? Zvanična statistika i podaci koje prikupljaju nevladine organizacije pokazuju da od 2000. godine kad je zabeležen nagli porast broja odlazaka u inostranstvo, mladi stručnjaci bez prestanka bukvalno beže iz naše zemlje.

Da sve ne bude  crno, a biće da je sivo, reforma univerziteta po principima Bolonjske deklaracije i otvaranje brojnih privatnih visokoškolskih institucija otvorili su širom vrata sticanju doktorata. Doktorske studije na koje se lakse stiže nego nekad na magistarske, a izgleda i lakše završavaju, omogućiće da se za koju godinu podičimo brojnim  mladim doktorima nauka, od kojih mnogi neće moći i da hoće da učestvuju i svetskoj utakmici pameti . Ostaće kod kuće i  formalno će se ubrojati i naučni kadar, pa više nećemo biti među najgorima po odlivu mozgova. Ne znam kako ćemo izaći iz te paradokslane situacije i da li ćemo se uopšte potruditi da kvalitet a ne kvantitet budu merilo stvari u ovoj sferi. 

Kad sam kod kvantiteta i kvaliteta, a vezano je za napredovanje univerzitetskih nastavnika i istraživača u institutima, jos jedan detalj je vredan pažnje. To su kriterijumi za profesionalno napredovanje  na fakultetima i u institutima. Propisan je broj bodova koje svaki univerzitetski nastavnik i istaraživač treba da sakupi pomoću objavljenih radova, učešća na naučnim skupovima, polemika,  da bi mogao da stekne više zvanje. Knjige i časopisi u kojima treba da objavljuju takodje su rangirani po broju bodova koji nose , pa tako ispada da su broj objavljenih radova i dobro rangiran izdavač pun pogodak. Značaj problema kojim se ti radovi bave, sadržaj, naučni doprinos... ostaju  po strani pred brojem bodova koji se grozničavo sakupljaju kako se izbori u viša zvanja i reizbori približavaju.....

Ne znam da li sam u pravu ali imam asocijaciju na Potemkinova sela.