Nasilja medju decom sve vise. Nešto što se takoreći do juče nije dešavalo u školama, medju osnovcima, sad je sve češća pojava. Nisu se deca potukla već su jedni ponižavali i maltretirali druge na najgori mogući način. Zabrinuti roditelji i mediji, ponekad i nastavnici, mada se čini da su već oguglali . Nemam utisak da se iko ozbiljno bavi uzrocima sve češće ispoljenog devijantnog ponašanja dece. Uveli smo pre deset godina, doduše brzopleto i politički motivisano, dva nova predmeta u škole: veronauku i gradjansko vaspitanje da bi odgajali dobre, tolerantne i odgovorne gradjane, a pre svega da bismo tamo onom svetu koji u nas sumnja pokazali da smo demokrate.
Uvek sam bila protiv uvodjenja veronauke i gradjanskog vaspitanja kao školskih predmeta. Smatram da odgovoran, tolerantan, svestan gradjanin, Bogu ugodan ne moze da se formira tako što će u školi “da uči” gradjansko ili veronauku kao predmete. U pitanju je vaspitanje, a ono pretpostavlja da sve što se dogadja u školi i oko nje bude u skladu sa prinicipima na kojima su ova dva predmeta uvdena. To znači i da se vaspitači (nastavnici, roditelji, ukupno okruženje) svakodnevno ponašaju tolerantno, odgovorno prema zajednici, poslu, kolegama, deci… Moral i ponašanje odraslih koji decu okružuju, poučavaju, neguju, sa kojima komuniciraju su ključni za razvijanje očekivanih , gradjanskih , demokratskih i moralnih nazora. Kako se ovo jedno od drugog može odvojiti i podeliti u školske predmete ne znam. Znam da se to neće postići pričama o Hristovim patnjama , niti pričama o gradjanskim pravima, a tek nikad ako se prvo predaje kao dogma a drugo kao politiziranje. Hristove patnje deca teško mogu dovesti u vezu sa patnjom njihovih maltretiranih drugova. Bojim se da je to za njih apstrakcija kao i Markovo oranje drumova.
Funkcionisanje političkog sistema ih ne interesuje na način na koji to misle tvorci programa i zamisljenih radionica o rešavanju problema lokalne sredine i proceni odgovornosti vlasti. Njihova zajednica je škola pa ako odgovornosti i razumevanju treba da se uče , a to je najvažnije za demokratiju i dobrog gradjanina, onda se to čini na proceni i poboljšanju atmosfere u samoj školi. Drugo je sve izvan njihovog stvranog vidokruga. Njima su bliski problemi kao što su nerazumevanje nastavnika, naneta nepravda, povreda njihove ličnosti, a ne da li vlast rešava adekvatno ili ne problem pasa lutalica.
Jedni ih tako uče da budu evropljani, demokrate, politički osvešćeni, a drugi da budu bogobojažljivi i vernici. Negde izmedju nasilje klija i niče pa bi se reklo da ova dva školska predmeta služe kao dva klimava brvna postavljena sa pogrešnim ciljem na pogrešno mesto, izmedju kojih se lako upada u kaljugu.
Mediji prepuni nasilja. Sva ozbiljna istraživanja pokazuju da se pod njihovim uticajem bitno smanjuje osetljivost na patnje drugih i da se usvajaju modeli ponašanja. Svakodnevni naš život nije slika hrišćanske dobrote niti gradjanske odgovornosti, osim kad nas ovako zatrpaju sneg i led pa to posluži i kao dobar politički marketing. Deca nisu naivna kao što mislmo. Ona pažljivo slušaju i gledaju šta odrasli oko njih rade, šta pričaju, kako se ponašaju…sve drugo je samo još jedna školska obaveza koju će preživeti i zaboraviti, naravno.
Нема коментара:
Постави коментар