Укупно приказа странице

26 јануар, 2016

Ко васпитава и да ли је васпитање у моди?


Иницијатива или само идеја министра просвете о преиспитивању веронауке и грађанског васпитања изазвала је прилично бурну полемику. Занимљиво је да поборници и противници ових школских предмета занемарују кључни појам. То је васпитање, појам шири од појма  образовање, мада први не постоји без потоњег. Не треба заборавити да деца стичу навике, формирају ставове, усвајају одређене облике понашања у породици у друштву које их окружује, посредством  медија, у школи, у комуникацији са вршњацима. Дакле, не само стичући знања прописана школским програмом.   Школа је само један од агенса васпитања, не баш моћна у датим условима.

Васпитна димензија наше школе одавно је занемарена, потиснута. У први план је стављено стицање академских знања, које је свакако неопходно, али дугорочно гледано недовољно, ако није и опасно. Неморалан научник, врхунски стручњак било којег профила, лекар, наставник, судија, спремни да приме мито и направе политички компромис, штетни су у друштву које претендује да постане ваљано грађанско друштво.

Убеђење  да се грађанско васпитање и привржености вредностима које вера проповеда учи а не стиче животом у окружењу у којем су поштовање другога, различитости, лична одговорност, доброта, нормалнa појавa, нема упориште. Само наивни, неодговорни и површни, домаћи и страни квазистручњаци за преваспитавање нација стоје искрено на бранику школских  предмета који то не могу бити. Једноставно, друштво, организација и функционисање школе, медији и све што децу окружује треба да буду примери добрих, хуманих, одговорних и честитих грађана.

Наставница која је обучена, очешљана и нашминкана као да је пошла у диско клуб,  наставник који гаси пикавац на степеништу школе, колектив који се свађа и оговара, они који су спремни да приме мито за добру оцену нису средина која васпитава. Понашање људи из јавног живота, садржаји медија најчешће су у колизији са вредностима које грађанско и верско васпитање треба да  промовишу. 

Вулгарни, осиони и полуписмени политичари, криминалци који у риалити програмима постају звезде, па деца од њих траже аутограме, свештеници који се богате „служећи Богу и људима“ и уживају у својим луксузним дворима, чине миље који наводи на сумњу у вредности које поменути предмети преносе деци.

Добар грађанин није онај који је набубао која су његова права, шта је локална заједница, шта је активизам, шта садржи Повеља о људским правима, божје заповести и тако даље. Добар, одговоран и Богу угодан грађанин тешко одраста у друштву посрнулих породичних и друштвених вредности.

У друштву у којем је уобичајено да се лопову придаје епитет „способан“, а да се партијска приврженост награђује привилегијама, у којем се у Програмски савет националног медијског сервиса бира особа која је постала позната по учешћу у Великом брату, у којем се за председника Просветног савета бира особа коју Министарство просвете не подржава и која има негативне  ставове о инклузији и у којем људи на највишим положајима власти могу да дају неодговорне изјаве а да их то нимало не кошта,   васпитање није у моди.


18 јануар, 2016

Šta nam treba i čemu se nadamo?


Treba nam kvalitetna škola koja sprema za život i koja razvija stvaralačke sposobnosti. Pa kakva je to mudrost? Svima je potrebna takva škola i svi u svetu ponavljaju istu floskulu. Bez obzira da li se radi o najsiromašnijoj ili najbogatijoj zemlji, da li je sistem obrazovanja razvijen i svima dostupan ili nije. Organizacije iz sistema Ujedinjenih nacija i brojne humanitarne i druge organizacije tome još dodaju nekoliko opštih mesta: obrazovanje za demokratiju, ekološko obrazovanje, inkluzivno obrazovanje i slično.  Dakle, nema spora. Pitanje je samo kako da to postane stvarno, konkretno, realno i u nas.

Koliki je realno, a ne deklarativno politički,  udeo budžeta za obrazovanje u takozvanom bruto nacionalnom dohotku (BDP). To je prva neophodna realistična slika, bez retuširanja, bez zamagljivanja po sistemu ako bude u toku godine, pa ako uradimo rebalans, pa ako povećamo proizvodnju, ako dobijemo donacije i tako dalje. Donacije su omiljena optimistička varka. Kao kaleidoskop. Ponekad pomognu da se izgradi ili opremi škola, deo ode neznano kuda, a često se naknadno sazna da to baš i nije poklon, što bi donacija trebalo da bude, već neka vrsta pozajmice koju jednog dana treba vratiti.

Kakva je školska infrastruktura, a koji su demografski pokazatelji? Šta je sa nastavnim kadrom? Kakav je njihov socijalni i profesionalni status? Ko ih i kako školuje –priprema za rad u kvalitetnoj školi kakvu očekujemo?
Šta je sa tradicijom i kulturom? Koliko ona obeležava i utiče na stanje duha nacije ? Koliko smo nepismeni i koliko verujemo u obrazovanje,  a šta i gde ćemo raditi ako steknemo dobro obrazovanje?

Kakve nam modele i  vrednosti promovišu politika i mediji?

Odgovori  na ova pitanja su zamagljeni, politikantski i folirantski.  Šta onda? Možemo samo  da se nadamo  da će neko jednog dana, ko zna kada napraviti jasnu, preciznu, poštenu, krajnje realnu i celovitu sliku našeg obrazovnog sistema, naše ekonomije i naših stvarnih potreba. Prvo nam to treba, a onda ćemo moći da razumno projektujemo obrazovanje kakvo je potrebno zemlji svesnoj onoga što jeste i gde jeste. Dotle, reforme, strategije, reforme, pa opet strategije i tako u nedogled, parcijalno i bez sistema. U medjuvremenu, pametni i imućni odoše u strane škole i ostaše tamo, a carstvo mediokriteta se širiiiiiiiii! O obrazovanju sirotinje više niko ni ne brine.


Pa, zaista, čemu se nadamo? Velikom bratu, stvarno ili metaforično?