Šta nam treba i čemu se nadamo?

Treba nam kvalitetna škola koja sprema za život i koja razvija stvaralačke sposobnosti. Pa kakva je to mudrost? Svima je potrebna takva škola i svi u svetu ponavljaju istu floskulu. Bez obzira da li se radi o najsiromašnijoj ili najbogatijoj zemlji, da li je sistem obrazovanja razvijen i svima dostupan ili nije. Organizacije iz sistema Ujedinjenih nacija i brojne humanitarne i druge organizacije tome još dodaju nekoliko opštih mesta: obrazovanje za demokratiju, ekološko obrazovanje, inkluzivno obrazovanje i slično.  Dakle, nema spora. Pitanje je samo kako da to postane stvarno, konkretno, realno i u nas.

Koliki je realno, a ne deklarativno politički,  udeo budžeta za obrazovanje u takozvanom bruto nacionalnom dohotku (BDP). To je prva neophodna realistična slika, bez retuširanja, bez zamagljivanja po sistemu ako bude u toku godine, pa ako uradimo rebalans, pa ako povećamo proizvodnju, ako dobijemo donacije i tako dalje. Donacije su omiljena optimistička varka. Kao kaleidoskop. Ponekad pomognu da se izgradi ili opremi škola, deo ode neznano kuda, a često se naknadno sazna da to baš i nije poklon, što bi donacija trebalo da bude, već neka vrsta pozajmice koju jednog dana treba vratiti.

Kakva je školska infrastruktura, a koji su demografski pokazatelji? Šta je sa nastavnim kadrom? Kakav je njihov socijalni i profesionalni status? Ko ih i kako školuje –priprema za rad u kvalitetnoj školi kakvu očekujemo?

Šta je sa tradicijom i kulturom? Koliko ona obeležava i utiče na stanje duha nacije ? Koliko smo nepismeni i koliko verujemo u obrazovanje,  a šta i gde ćemo raditi ako steknemo dobro obrazovanje?

Kakve nam modele i  vrednosti promovišu politika i mediji?

Odgovori  na ova pitanja su zamagljeni, politikantski i folirantski.  Šta onda? Možemo samo  da se nadamo  da će neko jednog dana, ko zna kada napraviti jasnu, preciznu, poštenu, krajnje realnu i celovitu sliku našeg obrazovnog sistema, naše ekonomije i naših stvarnih potreba. Prvo nam to treba, a onda ćemo moći da razumno projektujemo obrazovanje kakvo je potrebno zemlji svesnoj onoga što jeste i gde jeste. Dotle, reforme, strategije, reforme, pa opet strategije i tako u nedogled, parcijalno i bez sistema. U medjuvremenu, pametni i imućni odoše u strane škole i ostaše tamo, a carstvo mediokriteta se širiiiiiiiii! O obrazovanju sirotinje više niko ni ne brine.

Pa, zaista, čemu se nadamo? Velikom bratu, stvarno ili metaforično?