Иницијатива или само идеја министра просвете о
преиспитивању веронауке и грађанског васпитања изазвала је прилично бурну
полемику. Занимљиво је да поборници и противници ових
школских предмета занемарују кључни појам. То је васпитање, појам шири од појма образовање, мада први не постоји без
потоњег. Не треба заборавити да деца стичу навике, формирају ставове, усвајају
одређене облике понашања у породици у друштву које их окружује,
посредством медија, у школи, у
комуникацији са вршњацима. Дакле, не само стичући знања прописана школским програмом. Школа је само један од агенса васпитања, не
баш моћна у датим условима.
Васпитна димензија наше школе одавно је
занемарена, потиснута. У први план је стављено стицање академских знања, које
је свакако неопходно, али дугорочно гледано недовољно, ако није и опасно.
Неморалан научник, врхунски стручњак било којег профила, лекар, наставник,
судија, спремни да приме мито и направе политички компромис, штетни су у
друштву које претендује да постане ваљано грађанско друштво.
Убеђење да се грађанско васпитање и
привржености вредностима које вера проповеда учи а не стиче животом у окружењу
у којем су поштовање другога, различитости, лична одговорност, доброта, нормалнa појавa, нема упориште. Само наивни, неодговорни и површни, домаћи и страни
квазистручњаци за преваспитавање нација стоје искрено на бранику школских предмета који то не могу бити. Једноставно,
друштво, организација и функционисање школе, медији и све што децу окружује
треба да буду примери добрих, хуманих, одговорних и честитих грађана.
Наставница која је обучена, очешљана и нашминкана
као да је пошла у диско клуб, наставник
који гаси пикавац на степеништу школе, колектив који се свађа и оговара, они
који су спремни да приме мито за добру оцену нису средина која васпитава.
Понашање људи из јавног живота, садржаји медија најчешће су у колизији са
вредностима које грађанско и верско васпитање треба да промовишу.
Вулгарни, осиони и полуписмени политичари,
криминалци који у риалити програмима постају звезде, па деца од њих траже
аутограме, свештеници који се богате „служећи Богу и људима“ и уживају у својим
луксузним дворима, чине миље који наводи на сумњу у вредности које поменути
предмети преносе деци.
Добар грађанин није онај који је набубао која су
његова права, шта је локална заједница, шта је активизам, шта садржи Повеља о
људским правима,
божје заповести
и тако даље. Добар, одговоран и Богу угодан грађанин тешко одраста у друштву посрнулих
породичних и друштвених вредности.
У друштву у којем је уобичајено да се лопову придаје
епитет „способан“, а да се партијска приврженост награђује привилегијама, у
којем се у Програмски савет националног медијског сервиса бира особа која је
постала позната по учешћу у Великом брату, у којем се за председника Просветног
савета бира особа коју Министарство просвете не подржава и која има негативне ставове о инклузији и у којем људи на највишим
положајима власти могу да дају неодговорне изјаве а да их то нимало не кошта, васпитање није у моди.
Нема коментара:
Постави коментар