BIće nam bolje,mnogo bolje, tvrde svi koji bi da nas vode. A vode nas kao slepce. Ponašamo se kao u Domanovićevoj Stradiji. Niko se ne buni. Ćutnja i trpnja postali su opša stvar. Pitam moje kolege koji rade u školama, koji su profesori na fakultetima, kako im je. Kažu grozno im je, sve gore. Pitam zašto ćute, zašto trpe da ih država toliko ponižava, zašto ne dignu glas i pokažu da imaju profesionalni i moralni integritet. Kažu da je zavladala apatija i da ne znaju od koga više pate, od države, od učenika od roditelja? Država ih svela na siromaštvo, učenici ih, blago rečeno maltretiraju, a roditelji prete kad se na kraju godine pojave da zahtevaju bolje ocene za svoju ljubljenu dobru dečicu. Oni se ipak trude da rade najbolje što mogu i umeju i trpe, trpe, trpe...
Spremaju se opet izbori i svi aktuelni, bivši i potencijalni političari i njihove stranke i strančice rastrčali su se po zemlji Srbiji. Ovi na vlasti pričaju i dalje svoje evropsko-natovsko-arapske bajke. Oni bivši koji bi da se vrate i novi potencijalni voždovi bi samo da ove prve smaknu, Bilo kako bilo. Povremeno kažu da su obrazovanje, zdravstvo i standard prioriteti.
Kako ne zna se. Zadivljena sam, čitajte zapanjena i zgrožena, što niko, ama bas niko uz svoje bajke i obećanja nije pokazao da se zaista brine za obrazovanje, segment društva bez kojeg nema opstanka. Ovoga puta ne grdim Ministarstvo prosvete. Oni su odavno sludjeni pod voždovom palicom.
Da li je moguće da ikome medju grdnim strankama i kandidatima nije palo na pamet da obrazovanje istakne kao svoj prioritet. Da se pozabavi osiromašenim i na bedu svedenim obrazovnim institucijama. Da napravi i obelodani jednu poštenu, ozbiljnu analizu stanja u našem obrazovnom sistemu te da kaže šta nam je činiti, na osnovu toga gde smo,kakvi smo, šta nam nedostaje i koliko para imamo. Da pita nastavnike i mudre, obrazovane ljude.
Dosadna sam, zar ne? Ovo često ponavljam. Ipak, takva analiza bi pomogla da možda, bar jednom, napravimo plan sredjivanja stanja u obrazovanju i njegovog podizanja na nivo do kojeg stvarno možemo. Finski model, italijanski model, austrijski model, svajcarski model, dualno i slične medijske opsene postojeće državne adminnistracije, nigde ne vode. A opozicija, ćuti. U principu sa više intelektualnog potencijala mogla je do sada da nam ponudi bar tu analizu. Javno na sva zvona, a ne eventualno u stranačkim krugovima.
Svi muljaju političkim frazama i ubedjeni su da beskonačno tako mogu sa nama, bilo da će podići dve besmislene kule na vodi ili da pričaju o slobodi medija i razvoju demokratije koje aktuelna vlast sprečava, pa onda prava žena i manjina, ljudi drugačijeg opredeljenja. A gde se stiču demokratska svest, poštovanje razlika, znanje potrebno za napredak zemlje? Kroz obrazovanje, naravo. Tu sve počinje i sve se ruši.
Dosadna sam, zar ne? Ovo često ponavljam. Ipak, takva analiza bi pomogla da možda, bar jednom, napravimo plan sredjivanja stanja u obrazovanju i njegovog podizanja na nivo do kojeg stvarno možemo. Finski model, italijanski model, austrijski model, svajcarski model, dualno i slične medijske opsene postojeće državne adminnistracije, nigde ne vode. A opozicija, ćuti. U principu sa više intelektualnog potencijala mogla je do sada da nam ponudi bar tu analizu. Javno na sva zvona, a ne eventualno u stranačkim krugovima.
Svi muljaju političkim frazama i ubedjeni su da beskonačno tako mogu sa nama, bilo da će podići dve besmislene kule na vodi ili da pričaju o slobodi medija i razvoju demokratije koje aktuelna vlast sprečava, pa onda prava žena i manjina, ljudi drugačijeg opredeljenja. A gde se stiču demokratska svest, poštovanje razlika, znanje potrebno za napredak zemlje? Kroz obrazovanje, naravo. Tu sve počinje i sve se ruši.
Besna sam, jasno vam je. Ne mogu da prihvatim da toliko prosvetnih radnika u ovoj zemlji ćuti, a bolje i više zna od svih političkih muljatora što nas svaki dan bombarduju svojim ispraznim pričama i pokušavaju da vlast sačuvaju ili osvoje. Biće da sam utopista. Ne znam. Ipak, verujem u kritičnu masu, ako se pokrene.
Нема коментара:
Постави коментар