Уџбеници и бесплатно школовање

У Уставу Републике Србије пише: „Свако има право на образовање. Основно образовање је обавезно и бесплатно, а средње образовање је бесплатно.“

А шта је стварност?

Пре неки дан сазнајем да комплет уџбеника за седми разред основне школе кошта 17.000,00 динара. Минимални нето лични доходак ( плата) у овој, декларативно социјалној држави, према службеном гласнику  ("Sl. glasnik RS", br. 5/2015)  износи  између 20 и 22.000,00 динара. Дакле, један запослени родитељ са минималцем купи детету књиге и то је то. Нема одеће, нема прибора за школу, нема ужине итд.. Оних са минималцем је све више, па чак кад и оба родитеља раде, то претпоставља да само једно дете могу да школују. Остала нека се стрпе. Шта ли?

Деца из исте породице која стицајем околности промене средину не могу да наследе уџбеник старијег брата или сестре јер је други наставник , енглеског на пример, изабрао уџбеник другог издавача. Закон им је дозволио да буду креативни у избору уџбеника,  од лиценцираних издавача а њих има  78 у овој малој сиромашној Србији. Лиценцу дало Министарство просвете а зарад слободног тржишта и конкуренције, са циљем да се добију што квалитетнији уџбеници. Дакле, може се појавити  и 10 различитих уџбеника енглеског језика за седми разред основне школе, који коштају и до  1700,00 динара, мање или више. Родитељи се сналазе, купују половне уџбенике, копирају без обзира да ли се губи боја која у уџбенику има функцију. 

Кога брига?

Да неко брине, читајте сви они који су дужни да поштују Устав, онда би одредили максималну цену коју један уџбеник за било који разред основне школе може да има и то ради заштите уставног права на образовање.

Убеђена сам да би се онда преполовио број издавача који лове у мутном, а по логици да се највише исплати издавати уџбенике јер деца морају да иду у школу и, било како било, родитељи ће уџбенике  купити. Исплати се сваке године штампати такозвани иновирани или осавремењени уџбеник. Такође, исплати се и корупција. Мало се подмите директори и наставници разним посетама, семинарима, ситним поклонима и слично и ето  профита.

Знам за бесплатне уџбенике за ниже разреде основне школе, иако не свугде и увек, али знам и шта пише у Уставу Републике Србије.

 И заиста, зашто никоме није пало на памет да одреди максималну цену коју уџбеници и обавезна опрема за школу могу да имају и тиме заштите уставно право на образовање? Знам да ће ми неко одговорити да се то коси са либералним концептом економије, да држава не треба да интервенише у бизнису и слично. Знам такође да државни органи, читај Влада и министарства треба да поштују и бране Устав.

Не знам зашто се родитељи не позивају на уставна права. Заправо знам. Немамо навику да се позивамо на уставна права, гласно, јасно и упорно.

У сваком случају образовање не би смело да буде бизнис ако мислимо да се икако и икад извучемо из овог глиба неукости, полуобразованости и беде-духовне и материјалне. 

Дуго ме није било

Таман сам решила да заборавим на нашу просвету, да се вратим читању класика лепе литературе, да побацам педагошке књиге и да заборавим чиме смо се моји родитељи и ја бавили читавог живота. Не лези враже. Не могу да поднесем  растакање свега у овој земљи, а о просвети бар нешто знам. Осталим нека се други баве ако их боли као мене.

Има ли конфузије у Министарству просвете?

Има, на жалост. Скуп дилетаната није ни могао да створи ништа друго до потпуни хаос. Могуће је да их многе школе и наставници нису послушали, мада је тешко у то поверовати. Ако ништа друго онда због послушних партијских директора.

Прво данима слушамо да ће велики број наставника бити отпуштен. Онда се појави нешто што се зове Списак технолошких вишкова са напоменом да то не значи да ће ти наставници остати без посла. Потом, убрзо ето и најаве да недостаје већи број наставника, већи од најављених технолошких вишкова. Појави се и тај списак. Покушавам да их упоредим и схватим шта се догађа. Не вреди, не успевам. Зовем млађе колеге још увек активне и у просвети, као и оне који су управо напустили Министарство. Не разумеју ни они. Некако се пробије, ипак, тумачење да је реч о прерасподели, односно да их је негде више а негде мање. Онда таман помислим да ће сад Министарство и његове регионалне јединице помоћи то „ премештање“, кад оно дође саопштење да наставници треба да пожуре са конкурисањем у друге школе да не би остали без посла. То некад претпоставља и пресељење породице или дуже путовање, ако их нова школа прихвати. Претпостављам.

Затим, а школска година већ почела, конфузија око пензионисања наставника. Као деца. Пуј пике не важи.

И још нешто, смањује се број стручних сарадника у школама, зарад штедње. Пола педагога по школи, на пример. Притом Одељење  за педагогију Филозофског факултета у Београду, само оно, уписује ове године између 60 и 80 студената.  Да ли је то део неког планирања потреба? Сумњам, а било би лепо да нисам у праву.

Ајде, рецимо да ништа нисам разумела. Ипак, питам се да ли постоји  такозвана „кадровска политика“ или ако више волите „ human resources management”, што је сад реторика у моди (In). До сада је нисмо нигде видели нити могли да прочитамо. Она, најједноставније  речено подразумева увек ажурне податке о броју наставника по струкама, однос броја наставника према броју ученика ( такозвани teacher/student ratio), старосну структуру помоћу које се  прати природни одлив, али и уписну политику у наставничке школе у земљи. Да вас подсетим мала Србија има пет учитељских факултета, да не говорим о наставничким и смеровима на ненаставничким факултетима где се припремају будући наставници. Зна ли ико колико будућих наставника изађе са дипломама и упоређује ли те податке?  Такође и демографска кретања. Озбиљне земље са озбиљним министарствима просвете и институти које финансирају ту аналитику сматрају битном, имају такве компаративне податке и они су свима видљиви.

За разлику од њих ми имамо младе људе који не умеју да  воде један сложен и веома важан друштвени/државни систем. Петница,  математички и физички факултети ма колико да их поштујем не спремају кадрове који могу да управљају великим системима, већ наставнике почетнике или истраживаче који раде у тимовима, а то је нешто сасвим друго, сложићете се. Управљање великим системима подразумева специфична знања из области планирања, богато искуство  и системски начин мишљења.

Е сад, могли бисмо очекивати,  да није узалудно, да министар и његови људи поднесу оставке и часно као сви паметни људи кажу: Ово ми не умемо да радимо.