Gledam, slušam i
čitam o profesorki Geografskog fakulteta, BU,
a bila sam i svedok patnje
studenata koji daju sve ispite ali ne mogu da dobiju diplomu jer nisu položili njen
predmet – regionalnu geografiju. Uglavnom zbog besmislenih pitanja o čemu ponovo bruje mediji . Generacije se bukvalno zaglave kod iste
profesorke. Ona bi u svetu na koji se toliko
pozivamo odavno dobila otkaz. Pomirljivo
saopštenje dekana kaže da se profesorka popravila. Šta to znači niko ne
zna.
Večeras slušam
objašnjenje pomoćnika ministra i ne mogu da verujem. Čovek prepričava zakonske
odredbe o visokom obrazovanju, priča o autonomiji fakulteta, o Bolonjskoj
deklaraciji i tako dalje. Sve upakovano birokratski i bez smisla, samo nema šta
da kaže povodom problema koje ova profesorka umnožava. Ne sme, ne zna se zašto, da da svoje
mišljenje o maltretiranju studenata.
Samo se smeši na pitanje na koje studenti, izmedju ostalih, treba da odgovore: « Koliko je bicikla uništeno u drugom svetskom
ratu ? »
Gospodin pomoćnik ministra je takodje profesor
univerziteta, bar se tako potpisuje ali nema petlju. Divan
primer »intelektulanog i profesorskog integriteta« kod nas poznat pod nazivom
»ne talasaj«. I tako, pošto niko neće i
ne sme da kaže istinu, pravu reč , nema ni prave reakcije i akcije.
Siroti budući
geografi ne mogu da beže u inostranstvo kao matematičari, biolozi, programeri,
inžinjeri. Ništa im ne preostaje nego da trpe, da uče napamet odgovore na sve
moguće postavljene besmislice , a onda kad se dokopaju diplome, već izmoreni i
ogorčeni odu u neku školu gde će, skoro je izvesno, ponoviti pedagoški model
svoje profesorke. Sa vremenske
distance, napamet naučeno (jer su samo tako mogli da polože) počne da liči na
vredno.
Jedan od školskih
predmeta koje deca uglavnom ne vole
jeste i geografija. Da li treba da se pitamo zašto?
