Уџбеници и бесплатно школовање

У Уставу Републике Србије пише: „Свако има право на образовање. Основно образовање је обавезно и бесплатно, а средње образовање је бесплатно.“

А шта је стварност?

Пре неки дан сазнајем да комплет уџбеника за седми разред основне школе кошта 17.000,00 динара. Минимални нето лични доходак ( плата) у овој, декларативно социјалној држави, према службеном гласнику  ("Sl. glasnik RS", br. 5/2015)  износи  између 20 и 22.000,00 динара. Дакле, један запослени родитељ са минималцем купи детету књиге и то је то. Нема одеће, нема прибора за школу, нема ужине итд.. Оних са минималцем је све више, па чак кад и оба родитеља раде, то претпоставља да само једно дете могу да школују. Остала нека се стрпе. Шта ли?

Деца из исте породице која стицајем околности промене средину не могу да наследе уџбеник старијег брата или сестре јер је други наставник , енглеског на пример, изабрао уџбеник другог издавача. Закон им је дозволио да буду креативни у избору уџбеника,  од лиценцираних издавача а њих има  78 у овој малој сиромашној Србији. Лиценцу дало Министарство просвете а зарад слободног тржишта и конкуренције, са циљем да се добију што квалитетнији уџбеници. Дакле, може се појавити  и 10 различитих уџбеника енглеског језика за седми разред основне школе, који коштају и до  1700,00 динара, мање или више. Родитељи се сналазе, купују половне уџбенике, копирају без обзира да ли се губи боја која у уџбенику има функцију. 

Кога брига?

Да неко брине, читајте сви они који су дужни да поштују Устав, онда би одредили максималну цену коју један уџбеник за било који разред основне школе може да има и то ради заштите уставног права на образовање.

Убеђена сам да би се онда преполовио број издавача који лове у мутном, а по логици да се највише исплати издавати уџбенике јер деца морају да иду у школу и, било како било, родитељи ће уџбенике  купити. Исплати се сваке године штампати такозвани иновирани или осавремењени уџбеник. Такође, исплати се и корупција. Мало се подмите директори и наставници разним посетама, семинарима, ситним поклонима и слично и ето  профита.

Знам за бесплатне уџбенике за ниже разреде основне школе, иако не свугде и увек, али знам и шта пише у Уставу Републике Србије.

 И заиста, зашто никоме није пало на памет да одреди максималну цену коју уџбеници и обавезна опрема за школу могу да имају и тиме заштите уставно право на образовање? Знам да ће ми неко одговорити да се то коси са либералним концептом економије, да држава не треба да интервенише у бизнису и слично. Знам такође да државни органи, читај Влада и министарства треба да поштују и бране Устав.

Не знам зашто се родитељи не позивају на уставна права. Заправо знам. Немамо навику да се позивамо на уставна права, гласно, јасно и упорно.

У сваком случају образовање не би смело да буде бизнис ако мислимо да се икако и икад извучемо из овог глиба неукости, полуобразованости и беде-духовне и материјалне.