Šta je udžbenik?

 Opet galama oko udžbenika, opravdana ili neopravdana, mene je podstakla da ponovo pročitam Zakon o udžbenicima i nastavnim sredstvima i Nacrt zakona o izmenama i dopunama istog zakona. Već sam pisala o tome da je odluka o besplatnim udžbenicima, bez obzira na socijalni položaj porodica učenika, nerazumna u siromašnoj zemlji. Posebno je nerazuman i neopravdan onaj njen deo o obavezi vrćanja tih knjiga na kraju školske godine, neoštećenih i čistih. Ako deca po njima pišu, ako ih oštete na bilo koji način, roditelji će morati da kupe nove i vrate školi. Pa ko je tu oštećen? Siromašna deca, naravno. Neću tu priču da ponavljam (post, april 2011.). 

Ono što me je sad šokiralo jeste pokušaj da se taj deo odluke ozakoni i to kroz predlog nove definicije udžbenika u Nacrtu izmena i dopuna zakona o udžbenicima. Ni u važećem Zakonu nije srećno definisan udžbenik jer su to radili činovnici koji ne mogu da se otmu od ustaljene frazeologije, no to sada nije bitno.  Tamo izmedju ostalog stoji i šta  sve podrazumeva udžbenik, odnosno “udžbenički komplet” a tu spadaju i radna sveska i zbirka zadataka. Nacrt izmena i dopuna zakona o udžbenicima menja tu definiciju i prosto neverovatno kaže: “Udžbenik je knjiga iz koje učenik uči, u kome se ne piše, odnosno ne sadrži radni deo, a namenjen je višegodišnjoj upotrebi….”

Radna sveska i zbirke zadataka su druga nastavna sredstva za jednogodisnju upotrebu. Udžbenik tako dođe kao sirotinjski zimski kaput koji se čuva da bi ga mladji u porodici nasledjivali, a radne sveske i zbirke zadataka kao čarape. Eto, tako naš prosvetni zakonodavac ( čitaj stručnjaci koji stoje iza ovih “srećnih” odrednica) deci zakonom zabranjuje da pišu po udžbeniku, a da pritom sve buljeći u tekst, šeme i slike razvijaju misaone sposobnosti i stiču takozvana kvalitetna znanja, za koja niko tačno ne zna šta su.

Čudi me da zakonski nisu odmah definisane kazne za decu i roditelje pa neka odmah saznaju šta ih čeka ako im padne na pamet da nešto u tekstu podvuku ili slučajno sa strane dopišu. Ako hoće da pišu i šaraju, tu su radne sveske i zbirke zadataka.

Višegodišnja upotreba udžbenika, pod uslovom da se neoštećen vrati školi? A onda nam zakonodavac kaže da se udžbenici menjaju shodno promenama nastavnog programa, sve  u nadi da se programi neće stalno menjati. E tu dolazimo do još jednog zanimljivog člana u predlogu za izmene i dopune Zakona o udžbenicima.  Pazite, promenom sadržaja udžbenika ne smatraju se “izmene i dopune novim zvaničnim i naučnim podacima...” Tako isti udžbenik ima da traje bez obzira na nove naučne podatke,  jer se siromašna država napregla da ih besplatno podeli svoj deci,pa ne može da prati i nove naučne podatke. To bi bilo previše.  Zar to nije isto kao kad se siromašna porodica napregne da kupi kaput koji će najmanje troje dece u porodici nositi kako pristižu, bez obzira da li je tesan, kratak ili predug.

Stručnjaci koji su se potrudili da nam kompetentno  ponude odgovor na pitanje šta je udžbenik, kažu da je udžbenik podrška procesu učenja, da ima razvojno-formativnu funkciju i da je potpora misaonom procesu. Treba da bude takav da omogući uspostavljanje aktivnog odnosa prema ponudjenom sadržaju. Zato još jednom pitam da li je zabranjeno  podvlačenje, dopisivanje, pisanje na margini teksta, stavljanje oznaka u vidu podsetnika samo zarad višegodišnje upotrebe jednog te istog udžbenika u skladu sa onim što udžbenik zaista treba da omogući? Naravno da nije. 

Bojim se da nikad nećemo saznati ko su mudraci koji stoje iza formulacije  da je udžbenik knjiga u kojoj se ne piše.