Da li je trebalo da nam USAID kaže da smo na neslavnom drugom mestu u svetu po odlivu mozgova? Iza nas je samo Gvineja Bisao i to je reklo bi se udarna vest. Zar je moguće da do sada to nismo znali? Zvanična statistika i podaci koje prikupljaju nevladine organizacije pokazuju da od 2000. godine kad je zabeležen nagli porast broja odlazaka u inostranstvo, mladi stručnjaci bez prestanka bukvalno beže iz naše zemlje.
Da sve ne bude crno, a biće da je sivo, reforma univerziteta po principima Bolonjske deklaracije i otvaranje brojnih privatnih visokoškolskih institucija otvorili su širom vrata sticanju doktorata. Doktorske studije na koje se lakse stiže nego nekad na magistarske, a izgleda i lakše završavaju, omogućiće da se za koju godinu podičimo brojnim mladim doktorima nauka, od kojih mnogi neće moći i da hoće da učestvuju i svetskoj utakmici pameti . Ostaće kod kuće i formalno će se ubrojati i naučni kadar, pa više nećemo biti među najgorima po odlivu mozgova. Ne znam kako ćemo izaći iz te paradokslane situacije i da li ćemo se uopšte potruditi da kvalitet a ne kvantitet budu merilo stvari u ovoj sferi.
Kad sam kod kvantiteta i kvaliteta, a vezano je za napredovanje univerzitetskih nastavnika i istraživača u institutima, jos jedan detalj je vredan pažnje. To su kriterijumi za profesionalno napredovanje na fakultetima i u institutima. Propisan je broj bodova koje svaki univerzitetski nastavnik i istaraživač treba da sakupi pomoću objavljenih radova, učešća na naučnim skupovima, polemika, da bi mogao da stekne više zvanje. Knjige i časopisi u kojima treba da objavljuju takodje su rangirani po broju bodova koji nose , pa tako ispada da su broj objavljenih radova i dobro rangiran izdavač pun pogodak. Značaj problema kojim se ti radovi bave, sadržaj, naučni doprinos... ostaju po strani pred brojem bodova koji se grozničavo sakupljaju kako se izbori u viša zvanja i reizbori približavaju.....
Ne znam da li sam u pravu ali imam asocijaciju na Potemkinova sela.
Da sve ne bude crno, a biće da je sivo, reforma univerziteta po principima Bolonjske deklaracije i otvaranje brojnih privatnih visokoškolskih institucija otvorili su širom vrata sticanju doktorata. Doktorske studije na koje se lakse stiže nego nekad na magistarske, a izgleda i lakše završavaju, omogućiće da se za koju godinu podičimo brojnim mladim doktorima nauka, od kojih mnogi neće moći i da hoće da učestvuju i svetskoj utakmici pameti . Ostaće kod kuće i formalno će se ubrojati i naučni kadar, pa više nećemo biti među najgorima po odlivu mozgova. Ne znam kako ćemo izaći iz te paradokslane situacije i da li ćemo se uopšte potruditi da kvalitet a ne kvantitet budu merilo stvari u ovoj sferi.
Kad sam kod kvantiteta i kvaliteta, a vezano je za napredovanje univerzitetskih nastavnika i istraživača u institutima, jos jedan detalj je vredan pažnje. To su kriterijumi za profesionalno napredovanje na fakultetima i u institutima. Propisan je broj bodova koje svaki univerzitetski nastavnik i istaraživač treba da sakupi pomoću objavljenih radova, učešća na naučnim skupovima, polemika, da bi mogao da stekne više zvanje. Knjige i časopisi u kojima treba da objavljuju takodje su rangirani po broju bodova koji nose , pa tako ispada da su broj objavljenih radova i dobro rangiran izdavač pun pogodak. Značaj problema kojim se ti radovi bave, sadržaj, naučni doprinos... ostaju po strani pred brojem bodova koji se grozničavo sakupljaju kako se izbori u viša zvanja i reizbori približavaju.....
Ne znam da li sam u pravu ali imam asocijaciju na Potemkinova sela.
Sada ste otvorili suštinska pitanja univerzitetskog obrazovanja. Između kvaliteta i kvantiteta, izabrali smo ovo drugo. Tačno je da se lako stiže na doktorske studije, ali je pitanje da li će na nekim fakultetima (odnosno studijskim programima) biti dovoljno kompetentnih mentora za izradu doktorske disertacije.
ОдговориИзбришиŠto se tiče odliva mozgova, ta priča će se još dugo pričati. Poznajem devojke i mladiće koji su svoje srednjoškolske dane provodili u Istraživačkoj stanici Petnica. Oni se i danas druže, ali na žalost, susreću se u gradovima Evrope (i šire). Neki od njih su bili sjajni studenti, ne samo po brzini studiranja i proseku ocena, već i po učešću na kongresima studenata, objavljenim radovima u renomiranim naučnim časopisima, učešću na sportskim manifestacijama i dr. Bili su i uporni u čekanju svoje šanse za posao. Međutim, brzo su shvatili da će čekanje potarajati pa su se javili na neke konkurse poznatih univerziteta, ustanova ili kompanija u svetu. Tamo su ih prepoznali i pozvali da rade (ili studiraju) smatrajući ih kadrom koji obećava. Poznajem i neke mlade stručnjake koji su bili izvanredni studenti (vanserijski), koje je država stipendirala, nagrađivala i odmah posle završenih studija zaboravljala. Neki od njih su se više puta obraćali za pomoć resornom ministarstvu, ali je interesovanje države izostalo. Sada i oni razmišljaju da napuste zemlju. Dali smo im "vetar u leđa" za neku priliku u inostranstvu. Zašto? Ne verujem da nema mehanizma da ih zadržimo. Biće da nam dobra volja nije dovoljna. Čujem od tih mladih ljudi, koji su imali sreću da se zaposle, da su često neshvaćeni, da okruženje u kojem rade nije podsticajno i da polako počinju da robuju rutinskim poslovima. O stvaralaštvu se više i ne govori.
Veličina škole
ОдговориИзбришиDrago mi je da mogu da učestvujem u razgovorima o promenama sistema obrazovanja na ovom blogu. Ja bih započeo sa veličino škole... U planovima razvoja obrazovanja u svetu se ide ka smanjivanju škola.Škola treba da ima maksimalno 16 odeljenja i negde oko 350 do 400 učenika. U takvoj školi svaki nastavnik poznaje svakog učenika i svaki učenik poznaje svakog nastavnika. U takvoj školi se kolege-nastavnici međusobno poznaju, druže i pomažu. Učenici se međusobno poznaju i druže. Pa ćak se i roditelji poznaju međusobno. U "maloj" školi učenik se oseća kao "vlasnik" te škole. Mnogo je malo konflikata, manje loših "nepokretačkih" problema. U velikim školama komotno se osećaju samo oni koji vole vlast. neki direktori bi voleli da ima pet hiljade učenika, dvesta odeljenja i tri stotine nastavnika. Onda bi imali vlast koju nemaju kod kuće. Sa druge strane u velikoj školi se kriju profesori koji ne vole decu. to su oni "strašni" nastavnici, namršenog lica koji se osmehuju samo kada daju jedinice. Zato se ja zalažem za škole gde takvi protivnici učenika ne mogu da se sakriju, koji moraju da objasne deci zbog čega su dali dvojku ili peticu. Ja volim takvu, malu školu gde učenik igra glavnu ulogu. nastavnik ima mnogo uloga ali je najviše zaposlen kao trener. On uči učenike kako da uče i kako da postanu dobri ljudi. U školi gde sam ja direktor, ponavlja se pismeni zadatak ako ima više od polovine jedinica, nastavnik ostaje sa učenicima da zajedno uče, a ja kao direktor školese družim subotom sa učenicima koji učestalo izostaju. pričamo o svemu i svačemu. I lep dan to bude. U mojoj školi, ako je učenik nezadovoljan ocenom na kraju godine polaže ispit pred komisijom. I na kraju u mojoj školi sedam godina niko nije izbačen iz škole i nije bilo nijednog ozbiljnijeg incidenta. Nastavićemo da pričamo o mojoj školi ako to nekog interesuje..
dr Nebojša Pavlović