Besplatni udžbenici - Siromaštvo i firmirani

Slušam i čitam ovih dana polemiku o besplatnim udžbenicima za decu osnovnih škola. Uslov koji deca moraju da ispune jeste da ih čuvaju, da na njima ništa ne pišu i ne šaraju, da ih na kraju godine vrate skoro nove za narednu generaciju. Ako to pravilo prekrše roditelji će morati da kupe nove udžbenike i vrate ih umesto onih isprljanih i iscrtanih. Veoma me intersuje kako će to deca prvih i drugih razreda  moći da se uzdrže da po knjizi ništa ne pišu, ne podvlače, ne crtaju? Zagovorinici te ideje smatraju da ćemo ih tako odmalena učiti redu i odgovornosti. Možda to ima smisla ali ima li smisla detetu zabraniti interakciju sa tekstom i slikom u udžbeniku.  Crtanje, dopisivanje, podvlačenje nije  uvek i samo nemar i nepoštovanje. Na tom uzrastu to je češće kreativan odnos prema informaciji, odraz mentalnih procesa i  nagoveštaj stila učenja. 

Drugi problem je siromaštvo, odnosno rasipništvo.  Deljenje besplatnih udžbenika je socijalna mera u siromašnoj zemlji  i onda kada je obučena u ruho pružanja jednakih prava i mogućnosti za obrazovanje, što se ne može osporavati. Medjutim, bliži su mi i mnogo razumniji stavovi onih koji smatraju da će opet najsiromašniji biti  pogodjeni jer su to socijalni slojevi koji na žalost nemaju formiran odnos prema knjizi i verovatno će najveći procenat njih morati da kupi nove knjige i vrati državi.  Što je još tužnije njihova deca će biti lišena stvaranja male kućne biblioteke od školskih udžbenika. Ako ništa drugo možda će im prelistavanje udžbenika iz prethodne godini pomoći da se nečega prisete i novo lakše nauče. To bi bio i svojevrstan spontani proces učenja učenja. 

Zašto siromašno društvo besplatnim udžbenicima podržava one koji mogu da ih kupe, pa čak  i one čija deca dolaze u školu u firmiranoj odeći i obući? Možda bi taj deo novca mogao da se usmeri na poboljšanje života siromašne dece koja u školu dolaze gladna i slabo obučena ili bi im se bar mogle poklanjati enciklopedije i druge knjige koje bi podsticale razvoj njihovih potencijala, što porodica ne može  da im pruži.

Čini mi se da u velikim  akcijama  zaboravaljamo da glad usporava razvoj umnih sposobnosti, da gladno i promrzlo dete ima slabu pažnju i nisku motivaciju...

Konačno, Beograd nije Srbija, a Vračar nije reprezentativni srpski uzorak.  Sve se nekako nadam da se naši političari toga ponekad sete i da sve ovo nema nikakve veze sa profiterstvom.