Dualni epigoni

Koliko do prekjuče obožavali smo finski model obrazovanja. Najbolji u Evropi, a i Amerika mu se divi. Godinama smo grupe naših stručnjaka i kvazi stručnjaka slali tamo da vide i ponešto nauče. Finci su dolazili ovde i posedeli duže, a opet zarad poučavanja nas promašenih, izgubljenih i nedovoljno stručnih da uredimo naše škole i učinimo ih efikasnijim. Ne znam da li smo nešto naučili. Možda i jesmo.

Ne lezi vraže, nedavno dobismo novi uzor. Naš premijer po povratku iz Švajcarske zadade ministru prosvete da primeni švajcarsko-austrijsko-nemački model dualnog obrazovanja.  Nova euforija. Sve treba uraditi brzo, što pre, a to nam je neophodno zbog razvoja mile nam zemlje Srbije. Dualno nego šta! To smo pre Finaca, Švajcaraca i naših demokratskih i konvertitskih  inovatora zvali stručne i zanatske škole sa praktičnom obukom. Imali smo i nastavnike praktične obuke koji su učenike vodili na praksu u fabrike i druge privredne organizacije i tamo ih uz pomoć dobrih majstora obučavali da primene ono što u školi teorijski nauče. Konačno, imali smo zanatalije kod kojih su učenici paralelno sa pohadjanjem škole išli na obuku. Postojale su i škole učenika u privredi, a velike privredne organizacije imale su i svoje stručne škole. To znaju svi koji, kao i ja, duže pamte. To je bilo u socijalizmu i samim tim smo se odrekli svega što je u obrazovanju valjalo. E sad hoćemo to isto ali da zvuči evropski “dualno”, brzo i naravno naopako. Da li je moguće da svi ćute i dozvoljavaju nekompetentnim ljudima još jednu neuspelu reformu? Moguće, to smo bar naučili.

Pitam se  u koje fabrike i u koje privredne organizacije će učenici ići na obuku i ko će još i da im daje džeparac (zaradu) po idealnom modelu bogatih? Proizvodnju smo ugasili, a zanatlije izumiru. Doduše, radi po neka strana fabrika, dovoljno za slikanje i pohvalne TV reportaže. I još nešto o dualnom. Poznato je da škole  decu imigranata u pomenutim zemljama-uzorima  usmerevaju prvenstveno na zanate. Roditelji i deca se malo ili nimalo pitaju o daljem školovanju. Toliko o jednakim pravima za koja se mi zdušno zalažemo. Kod nas će kriterijum biti siromaštvo, zna se.

Nije kraj. Nova “novina” stiže pre neki dan iz Finske. Sprema se velika reforma kojoj se skoro čitav svet divi « Learning by Topics” iliti tematska interdisciplinarna nastava. Ništa novo u pedagogiji, počev od 19 veka.  Jedna tema  proučava se sa više aspekata odnosno sa stanovišta više disciplina pa će i nastavni program tako biti koncipiran.  Čekam dan kad će naš premijer da usklikne : Moramo da se ugledamo na najbolji školski sistem na svetu , drugim rečima Fince. Pa opet brzo, po zadatku. Zar je važno što za takav rad nemamo pripremljene nastavnike, a to je dug proces, nemamo opremljene škole itd..itd.. A nemamo ni privredu za ono dualno. 

O motivaciji nastavnika ne treba ni govoriti. Srozana prosveta pred velikim zadacima. Gde se tako postiže uspeh?

Izgleda da smo odavno prestali da mislimo. Tako valjda i treba i najviše odgovara velikom bratu.

Aktivnost dodele stipendija

Realizovali smo aktivnost dodele stipendija, saopštava balkanska barbika u pokušaju, u ime Ministarstva prosvete Srbije. Čita na konferenciji za medije i nije je sramota. Šteta što je niko u tom trenutku nije pitao šta znači to "realizovali smo aktivnosti dodele stipendija" da čujemo da li zna šta to znači?  Da li bi bila u stanju da kaže "dodelili smo stipendije", ili možda još nisu pa se pripremaju da to urade. Gospode, zar smo toliko glupavi i nepismeni? Kako ih biraju i ko ih je opismenjavao? Ne znam koliko puta sam mnoge iznervirala ponavljajući da Ministarstvo prosvete mora da bude pismeno. Bar pismeno, čak i kad tamo sedi gomila onih koji ne umeju da formulišu i vode smislenu i zemlji potrebnu politiku obrazovanja, odnosno prosvete. To bi trebalo da bude njihov posao, zar ne?

Kad čujem rečenicu s početka, pomislim kako bi bilo dobro da ne lupetaju ređajući fraze političko-birokratskog jezika bez značenja. Francuzi to zovu "drveni jezik" i biće da je analogno tome kod nas u upotrebi sintagma "drveni advokat" koja obeležava osobu koja je nekompetentna i niko ne zna šta hoće da kaže. Inače tu damu, barbiku u pokušaju, čula sam u emisiji "Šta kažete bre?". Baš primereno. 

Nije to jedini biser narečenog ministarstva. Čitam na njegovom sajtu da je jedan od zadataka u akcionom planu sprovođenja Strategije razvoja obrazovanja do 2020. uvođenje sistema majstorskog obrazovanja. Znate li šta je to? Školovanje majstora, odnosno otvaranje zanatskih škola. Ovako rečeno nije inovacija, nije evropski, ne prevodi se bukvalno na engleski, ali se zato engleski ili nemački prevode bukvalno, bez imalo brige o srpskom jeziku.

A tek akcioni plan ? To treba čitati na sajtu MPS-a. Gomila svega i svačega u narednih pet godina. Uglavnom formiranje različitih tela, grupa i komisija, pa onda pisanje dokumenata zakonskih i podzakonskih, akcionih planova i tako dalje. Zapravo hrpa papira posle kojih nema ničega jer stiže vreme za nove strategije.

Pa ajde, bre, bar se opismenite. Drugo ništa ionako nećete uraditi.  

Zidne novine i transparenti

Oni koji dugo pamte znaju šta su zidne novine i čemu su služile. Za mladje evo nekoliko bitnih podataka. Bile su prethodnica socijalnih mreža. Tekst i slike, obično na velikim formatima papira za pakovanje, takozvani pakpapir, postavljani su na vidnim mestima, u holovima i hodnicima škola i fabrika. Služile su da se neki i neke aktivnosti pohvale, a neki pokude. Poruka se nije prenosila planetarno već lokalno, ali je bila veoma važna. Zidne novine su imale veliki socijalni i moralni značaj medju socijalističkim trudbenicima i poslenicima. Pozitivna poruka, pohvala, davala je izvesne prednosti tako istaknutim pojedincima. Pokude su bile takodje upućene pojedincima i nije im se baš najbolje pisalo. Pokude i pobune na račun državne uprave, vlasti, nije bilo jer je prećutno bilo nedopustivo. Nije ni štrajk bio prihvatljiv,  ako ga je bilo sporadično završavao se odama rukovodećim kadrovima tamo gore jer oni nisu znali šta narodu rade oni dole...

Onomad, naš bizarni ministar prosvete lepo uputi prosvetne radnike u štrajk bez štrajka navodeći kao primer transparente. Eto, nosite transparente, kaze on, i preko njih izrazite svoje nezadovoljstvo. To bi otprilike moglo da izgleda ovako: „Plate su nam male“, „Molimo vas nemojte ih više smanjivati“. „Znamo da je naš ministar nemoćan ali mu odajemo priznanje što nas razume“ i slično. Ako izadju na ulice i nose transparente to je ipak štrajk. Zar ne? Dakle, zidne novine. Oblepite škole  i napišite i po neki grafit koliko da se približite novim medijima komunikacije.  Mogu vam i učenici pomoći  na društvenim mrežama. Eto tihog, otmenog načina pobune, pardon štrajka.  Nema smisla da se derete po ulicama, da deca gube časove i konačno uznemiravate ministra i njegove kolege toliko zabrinute za budućnost svih nas. I još nešto, nije u redu da sada kad samo što nismo procvetali od uspeha i napretka, mediji prenose tako potresne slike nezadovoljstva, a lepo je rečeno biće teško, strpite se za godinu, dve, tri... Bože moj, šta je to prema večnosti za one koji prežive fizički i psihički.  Konačno, radujte se kad vidite kako su mladi i fensi, od odela do naočara, kako su blagoglagoljivi. To su stvarno lepe slike, optimističke, da ih čitav svet poželi, mislim na ministre.

Jeste li čitali skoro ili ikad Radoja Domanovića? Preporučujem Stradiju.

Kako to rade Belgijanci

Preko sto hiljada ljudi na ulicama demonstrira zbog najave zamrzavanja plata i odlaganja odlaska u penziju. Odlučno, hrabro, solidarno, Samo zbog najave.

Naši prosvetni radnici ne mogu da se  slože, nerazumno podeljeni u  brojne sindikate, vodjene interesima sindikalnih mešetara, da svi , baš svi stupe u štrajk.  Čak im se  i ovaj zbunjeni i zgranuti ministar prosvete na neki način izruguje. Šta znači njegova izjava da je štrajk “bespredmetan”? Ništa. Može da priča šta hoće i nije mu neprijatno. Nastavnici malkice štrajkuju pa malkice rade, a najviše se mire da im rade šta hoće.

Povremeno se neko seti da nam je obrazovanje sve gore, a kako ne bi bilo. Tihi štrajk, poznati naš metod  po principu « baš me briga, ne mogu da me plate toliko malo koliko ja malo mogu da radim » i loše naravno. Nedostatak gradjanske hrabrosti, masovnih protesta, sve ostavlja u sivoj, nevidljivoj zoni i nikad neće dovesti do promena.  

Ako nećemo da se ugledamo na Belgijance, mi kojima su zavukli ruke u poluprazne džepove, zaposleni i penzioneri, ugledajmo se bar na advokate, bez obizra imamo li primedbi na njihovo ponekad nečasno ponašanje  i njihove zarade. Gradjanska hrabrost je ono što u takvim sučajevima najviše vredi, a nama je tako neophodna.

Tiha sabotaža u prosveti ima dalekosežne posledice, nije samo reč o gubljenju hrabrosti, ugleda, integriteta. Loše škole stvaraju loše i neodgovorne stručnjake, neznalice i nesavesne ljude, a onda se njima lako manipuliše. Nesavesni i korumpirani profesori su sastavni deo.

Desi vam se tako da vam lekari greškom izvade slepo crevo, raspore vas ko Cara Murata, potom ako naslutite da su pogrešili priznaju da je vaše slepo crevo kolaterlana šteta, drugo prećutkuju i kriju, ljute se ako ih pitate, a završili su fakultete često sa  desetkama. Nje li to poraz prosvete ? Nije li osim neznanja nešto gore ? Milsim  na etiku, na odgovornost, na profesionalnu čast, na svest o tome da se loše znanje i površnost, da ne izgovorim neodgovornost, svete naciji na duge staze. I nije samo u zdravstvu, tako je u svim oblastima. Pa ne može nam biti bolje ako nas rajinski mentalitet (povijenu glavu sablja ne seče) i loše obrazovanje bez vaspitanja drže uplašene od pobune, od borbe, ne samo za sebe, nego za opšte dobro bez kojeg nema ni pojedinačnog, što bi novokomponovani evropejci rekli “benefita”.

A evropski put, mantra, magla od koje kao da smo oslepeli pa ne vidimo kako se ljudi u Evropi bore za svoja prava, kako čuvaju svoje dostojanstvo i onima na vlasti kažu da ne mogu da rade šta hoće.

Internet, toaleti i konji

Eto nama novih i mladih ministara prosvete i sporta. Reklo bi se da su izabrani zbog izuzetnih kompetencija  i entuzijazma, želje da nam obrazovanje stvarno postane bolje, bar malo bolje. Ne sumnjam u njihovu uverenost  u sopstveno znanje i sposobnost da to postignu. Uostalom, zašto bi sumnjali u sebe kad kod nas svako može da bude ministar.

Radoznala i stalno upitana kako da nam bude bolje, počnem pažljivo da čitam i slušam njihove intervjue u medijima i saznajem najblaže rečeno zabavne stvari.  Tako prvo ministar sporta podržava izradu udžbenika  za fizičko vaspitanje. Za vežbanje bubanja pretpostavljam. Kad već nemaju sportske terene u školskim dvorištima niti salu ili bar neki koš, tamo u provinciji, pa „neka jašu konje“, mudro savetuje bivši vaterpolista. Čije, gde, kako, nije bitno. Zvuči tako engleski, evropski. Valjda mu je to bila namera.

Uskoro, čusmo  i mudre izjave novog ministra prosvete. Sa odsutnim pogledom,  zagledan u budućnost,  prvo nam je  objasnio da udžbenici nisu toliko važni jer deca danas mogu i treba da uče preko interneta, „on je jeftiniji od toaleta“, kaže.  Izgleda da su napojnice baba serama povećane što, priznajem, nisam znala, pa je odlazak u javni toalet skuplji od pretplate na internet , o kupovini računara da ne govorim niti o sadržaju i jeziku interneta. Možda je  mislio  na popravku i gradnju školskih toaleta, tamo gde ih nema, ko to zna?  Teško je dokučiti misli naučnog uma.

Potom nam narečeni ministar objašnjava da smo svi krivi za probleme u obrazovanju, što je savršena komunistička floskula,  da deca treba da dolaze u školu sa spiskom zahteva u pogledu znanja, da roditelji treba da se zapitaju da li bi svoju decu zaposlili u sopstvenim preduzećima i sve to tako vrlo ozbiljno. Biće da nas vidi kao magarce ako nismo konji koje njegov kolega nudi kao sportsku aktivnost.

Nije izostalo ni udvaranje nastavnicima „oni su naša elita“, ali elita ne sme da štrajkuje.

U medjuvremenu učenici neka  jašu konje,  kuckaju na svojim tabletima i ajfonima i  zdravo se obrazuju. Zemlja pokrivena internetom.  Garantujem da će se tome radovati. I još nešto, problem školskih toaleta će nestati sa dnevnog reda, pa tu je priroda.

Šta ćemo sa našom intelektualnom elitom, ne znam. 

Kvalitet obrazovanja je jednako kvalitet života.

Ministarstvo prosvete i nauke najavljuje da će već sada početi, ili je već počela priprema učenika, čitajte dril, za naredni PISA test preko kojeg se osposobljenost naših učenika za primenu znanja poredi sa evropskim.

Ne mogu da verujem da nije jasno  da uspeh na tom testu nije i ne treba da bude cilj već da je on pokazatelj cilja i kvaliteta obrazovnog sistema. Šta znači pripremati za uspeh na bilo kom testu provere znanja, sposobnosti, funkcionalne pismenosti ili šta već? Znači, zapravo praviti lažnu sliku. PISA test , nacionalni maturski testovi ili bilo koji drugi treba da pokažu, pre svega, kakvo je obrazovanje, da li su mu cilj i aktivnosti  valjane, a ne gde smo na lestvici u odnosu na Finsku, na primer. Uzgred, u odnosu na zemlje kao Finska nismo nigde. Nije ni to nevažno ali nije suštinski bitno. Već godinama samo gledamo na kom smo mestu, da bi se prvo malo iskukali, a potom ako malkice skočimo na toj mernoj skali hvalili i opet nastavili  po starom.  Onda se malo bavimo školskim programima i raznim koncepcijama i to je to. Kad se približi testiranje, opet dril učenika - pravimo dimne zavese.

Pa kako do stvarnog uspeha na tim famoznim testovima? Nikako dok  stvarano ne reformišemo, odnosno temeljno promenimo, kadrovski, organizaciono, kulturno i svekoliko mnogo toga u zemlji. Kvalitet obrazovanja, odnosno kvaliet obrazovnog sistema je suštinski problem i od njega zavise sva takmičenja, merenja, napredak privrede, sve. 

Za početak, pripremanje stručnjaka za rad na svim nivoima obrazovnog  sistema treba temeljno preispitati i promeniti. Kod tih ljudi je ključ valjanog obrazovanja. Naša deca će postati funkcionalno pismena po svetskim merilima, ako su ta merila baš prava, samo onda kad duh njihove škole bude prožet idejom da su znanje, umeće, život i blagodet svakog čoveka nešto bitno i nerazdvojivo. Za to su potrebni novi ljudi sa bogatom opštom kulturom, pismeni, ljudi koji sumnjaju u svoje znanje, radoznali, kreativni i svakako posvećeni obrazovanju mladih.

Često zaboravljamo gde smo, ko smo, koji nam je obrazovni nivo, koja su nam kulturna obeležja, nasledje, vrednosti, te da se sve ne može presaditi, a posebno ne može primiti iz drugih kultura, kao što se naše dimne zavese ne mogu preneti kod onih sa kojima hoćemo da se poredimo. 

Možda bi prvo kvazi intelektualce i Šojiće trebalo najuriti iz naše prosvete

Post uklonjen

Prethodni post je uklonjen da bi se izbegle zloupotrebe i neprijatnosti za osobe o kojima je bilo reci.

Mediji naši nasušni iliti iluzija života

Jutros su mi Telenor i Google prvi čestitali rodjendan. Dve mašine programirane da čestitaju rodjendan svakome, po imenu, koji danas slavi rodjendan, ako je umrežen. Obraduju jer stvore lepu iluziju da tog dana kad vam je rodjendan neko misli na vas. Kad se probudite uključite mobilni telefon i eto prijatne poruke. Podignete poklopac laptopa a tamo nacrtane tortice i svećice i opet ispisana čestitka baš meni, mom imenu.  Ne znam koliko mojih imenjakinja danas slavi rodjendan, a koliko osoba sa raznim imenima takodje dobije lično upućenu čestitku, ali sam definitivno sigurna da nismo sami u  virtuelnom svetu. Ovaj stvarni, opipljivi svet se izgleda zamorio od stvaranja  tehnologija koje mogu sve i deo svog srca i duše ispraznio, predao moćnim mašinama i bezličnim programima komunikacije svake vrste. Sve se redje vidjamo, sve se manje družimo, sve manje imamo vremena jedni za druge jer ga poklanjamo medijima, čiji  prividi proizvode efemernu prijatnost. Kad se ispričamo preko Skype imamo iliziju da smo se družili. Nismo, a opet smo zadovoljni. Čestitka koju Google šalje stvara nam iluziju da čitav svet misli na nas i pitamo se koliko će njih danas saznati da je ovo naš poseban dan. Pa onda tortica koju okači Skype.

I zašto ovo pišem, ja koja se čitavog života bavim tumačenjem medijske moći i njenim uticajem na vaspitanje i poimanje sveta.? Zato što se jutros dogodio klik koji mi je otvorio još jednu, rekla bih, skrivenu kutiju  finih zamki virtuelnog sveta i postavio pitanje o čemu sa decom danas treba razgovarati. O osećanjima svakako, o tumačenju sveta takodje, o usamljenosti, o vrednosti stvarnog, opipljivog, a ne prividnog.

Nisu im više potrebne priče o tome kako mediji funkcionišu, kako se njihovim posredstvom komunicira. To današnje generacije bolje znaju od svih nas odraslih njihovih nastavnika ili roditelja. Nije dakle potrebno predavati o medijima već razgovarati o životu u virtuelnom prostoru. To podrazumeva da se škola stvarno menja i promeni, da ne predaje već da otvara vidike, da senizibilizuje, da sluša i podstiče na saopštavanje doživljenog u susretu sa medijskim porukama, da osvesti razliku izmedju stvarnog i virtuelnog, da iluziju ne ubije ali da je stavi na mesto prijatnih emocija koje nisu dovoljne za sreću. Konačno da stvarnost učini razumljivijom, poželjnijom, a funkcionisanje  u njoj samo olakšano moćima medija. A možda će se tu naći i ključ za smanjenje otudjenosti, agresije, usamaljenosti..

Ko je zaista kriv za nasilje u skolama?

Prozivaju škole, govore o ekonomskoj krizi i padu sistema vrednosti, roditelje ne pominju.  Znam da ima puno razorenih porodica zbog siromaštva i opšteg beznadja. To još uvek ne znači da mladi nasilnici dolaze iz takvih porodica. Siromašne porodice se često trude da decu lepo vaspitaju i ova vrsta stigme nepoštena je. Ima i onih koje  deci pružaju sve  i ne snose nikakvu odgovornost za ponašanje svojih mezimaca.  Parama, skupim stvarima, ispunjavanjem svih zelja nadoknadjuju nebrigu i nedostatak emotivne bliskosti Bilo kako, roditelji su dužni da se staraju o svojoj deci, pa se pitam zašto roditelji maloletnika, koji na primer, pretuku prvaka u svojoj školi, krivično ne odgovaraju. Krivična odgovornost roditelja imala bi, ubedjena sam, više efekta nego svo naše ačenje sa raznim programima rešavanja vršnjačkog nasilja. Veronauka i gradjansko vaspitanje promašaj su. 
Ne mislim da deo odgovornosti ne snosi škola ali tvrdim da je škola samo jedna karika u lancu naše nesreće. Pita li se iko šta svakodnevni politički život promoviše, šta promovišu mediji, a šta vidieo igrice. Sad će da se jave branitelji video igara- razvijaju motoriku, strateško razmišljanje, sposobnost rešavanja problema itdi, itd. U redu, ali koje? A koje su nabijene agresijom? Samo nemojte da mi pričate o katarzi. 
Možda će ovaj doktor od ministra prosvete koji neće da amputira već da leči  obelodaniti  da nam je škola onakva kakva je zemlja.

NIje sa politickih ali jeste sa medicinskih

Dobismo novog ministra prosvete. Lekar, profesor univerziteta.  Valjda je to radi ozdravljenja prosvete. Čovek je stručnjak, izmedju ostalog,  za sportsku medicinu i mineralne vode. Tako nekako. Jeste da ima univezitetsko predavačko iskustvo, ali aman, ni on kao ni prethodni, ni oni pre njih nisu školski ljudi. Visoko obrazovanje je samo jedan segment sistema. Fundament se postavlja na nižim nivoima, u predškolskom, osnovnoškolskom i srednjoškolskom obrazovanju, posebno u osnovnom. 

Znam odgovor. On otprilike glasi ovako: ministar vodi politiku, a njegovi pomoćnici bave se strukom. Postoji ipak jedan problem, a to je kako će taj ministar da uobliči politiku, kako će da izabere pomoćnike i savetnike, kako će da procenjuje da li je ta politika na pravom i potrebnom putu? Ubedjena sam, a moje iskustvo mi je potpora, da prosvetu treba da vode ljudi koji znaju kako škola diše, gde se najčešće zagrcne, kada joj je kiseonik potreban, kad i od čega joj preti urušavanje, a šta je čini primamljivom? Mogla bih ovako dugo...

Volela bih da jednom dobijemo ministra  koji je bar jedan deo svog života primao platu nastavnika osnovne ili srednje škole, koji zna koji su problemi prostora, opreme , saradnje sa roditeljima, pripremljenosti i nepripremljenosti nastavnika i tako dalje. Ne treba mu ni dr. ni prof., već iskustvo i ljubav prema profesiji. A zamislite ministra prosvete koji u centar svoje pažnje stavi stvaranje primenljive i blagotvorne politike nastavnog kadra. O njemu bih pisala pohvale.

Dajem ipak šansu novom ministru koji je izjavio da su potrebna velika ulaganja u prosvetu. To me je obradovalo. Ostalo ćemo uskoro videti.