Mediji naši nasušni iliti iluzija života

Jutros su mi Telenor i Google prvi čestitali rodjendan. Dve mašine programirane da čestitaju rodjendan svakome, po imenu, koji danas slavi rodjendan, ako je umrežen. Obraduju jer stvore lepu iluziju da tog dana kad vam je rodjendan neko misli na vas. Kad se probudite uključite mobilni telefon i eto prijatne poruke. Podignete poklopac laptopa a tamo nacrtane tortice i svećice i opet ispisana čestitka baš meni, mom imenu.  Ne znam koliko mojih imenjakinja danas slavi rodjendan, a koliko osoba sa raznim imenima takodje dobije lično upućenu čestitku, ali sam definitivno sigurna da nismo sami u  virtuelnom svetu. Ovaj stvarni, opipljivi svet se izgleda zamorio od stvaranja  tehnologija koje mogu sve i deo svog srca i duše ispraznio, predao moćnim mašinama i bezličnim programima komunikacije svake vrste. Sve se redje vidjamo, sve se manje družimo, sve manje imamo vremena jedni za druge jer ga poklanjamo medijima, čiji  prividi proizvode efemernu prijatnost. Kad se ispričamo preko Skype imamo iliziju da smo se družili. Nismo, a opet smo zadovoljni. Čestitka koju Google šalje stvara nam iluziju da čitav svet misli na nas i pitamo se koliko će njih danas saznati da je ovo naš poseban dan. Pa onda tortica koju okači Skype.

I zašto ovo pišem, ja koja se čitavog života bavim tumačenjem medijske moći i njenim uticajem na vaspitanje i poimanje sveta.? Zato što se jutros dogodio klik koji mi je otvorio još jednu, rekla bih, skrivenu kutiju  finih zamki virtuelnog sveta i postavio pitanje o čemu sa decom danas treba razgovarati. O osećanjima svakako, o tumačenju sveta takodje, o usamljenosti, o vrednosti stvarnog, opipljivog, a ne prividnog.

Nisu im više potrebne priče o tome kako mediji funkcionišu, kako se njihovim posredstvom komunicira. To današnje generacije bolje znaju od svih nas odraslih njihovih nastavnika ili roditelja. Nije dakle potrebno predavati o medijima već razgovarati o životu u virtuelnom prostoru. To podrazumeva da se škola stvarno menja i promeni, da ne predaje već da otvara vidike, da senizibilizuje, da sluša i podstiče na saopštavanje doživljenog u susretu sa medijskim porukama, da osvesti razliku izmedju stvarnog i virtuelnog, da iluziju ne ubije ali da je stavi na mesto prijatnih emocija koje nisu dovoljne za sreću. Konačno da stvarnost učini razumljivijom, poželjnijom, a funkcionisanje  u njoj samo olakšano moćima medija. A možda će se tu naći i ključ za smanjenje otudjenosti, agresije, usamaljenosti..