Rekonstrukcija, šah-mat i duplo-golo

Da li će biti smenjen ministar prosvete i nauke? Sudeći po njegovom partijskom rangu i izjavama da je naše obrazovanje u Evropi visoko ocenjeno, neće. Uzgred, Evropa, naša nova boginja,  uvek je u pravu i njen sud je iznad i izvan svake pameti.  Ne znam šta znače te visoke  ocene, ko ih daje, u kakvom kontekstu i na kom jeziku? Volimo da čujemo pohvale koje to nisu jer nam se tako učini, a i milije nam je i lakše kad dobro ne razumemo jezik na kojem su izrečene. Istini za volju, možda su naši izveštaji o obrazovanju pohvaljeni s obzirom da često prikazuju  željeno ili ulepšano stanje.  Jedno je sigurno, naš ministar prosvete je ubedjen da je radio najbolje što je umeo i znao. Pošteno, bar priznaje. Rezultati su vidljivi, a stručna javnost ih ocenjuje kao najgore do sada. Najgore u odnosu na šta? E to još nismo utvrdili, a nije ni lako jer se ne sećamo kad je bilo najbolje ili bar dobro. Jedno je sigurno, do sada  nismo imali uspelu propalu maturu.

I drugi ministri sami sebe visoko ocenjuju. I onaj čarobnjak koji je preko noći odstranio aflatoksin iz mleka, i ministarka zdravlja koja ne zna da  ljudi sve teže dolaze do lekara i lekova. Putevi su nam najgori u regionu, a ministri tih resora najbolji. Ministri finnasija i privrede smatraju da su nezamenljivi, a onaj koji kopa kanal do Soluna ne može da veruje da je on vidjen za smenu, i tako dalje i tako dalje. Ovo samo da nam bude lakše što naš prosvetni ministar nije retka cvećka, naprotiv.

Šahistkinju je lako smeniti, reklo bi se da joj baš i nije stalo do njenog resora, a i ministra kulture. Biće da mu je najveća i jedina zasluga što je od Konstantina napravio Srbina.

Sekretari, sekretarice i direktorčići će se svakako pomeriti i eto nama nove rekonstruisane državne politike. Sud partije je  jedini sud koji ministri priznaju. Sećate li se onog iz istorije  »ovaj sud ne priznajem, priznajem samo sud svoje partije« .... I šta onda? Duplo-golo!

Ipak je kriv Pera pisar

Nije baš Pera pisar ali jeste radnica iz štamparije. Premijer izmuca saopštenje, valjda su mu nemušto napisali, da je krivac pronadjen, da je priznao. Saznadosmo i da je mala matura uspešno završena  iako su i testovi iz Srpskog jezika takodje provaljeni. Nije baš da  neće biti još istrage, reče prilično mlako i u pola glasa.  Iza njega grupa ministara ozbiljnih i zabrinutih lica kao da, ne daj bože, objavljuje rat.

Ne znam šta su oni tu predstavljali. Verovatno brižnu grupu za podršku premijerovom partijskom drugu – Ministru prosvete..

Njega nisam videla. Nije valjda da mu je bilo neprijatno.

I tako, radnica koja je radila u štampariji Službenog glasnika  pala je u iskušenje. Ispaštaće, ne sumnjam. Da li je htela da zaradi ili da svom detetu pomogne, ne znam da li ćemo saznati. Uostalom njen motiv nije bitan za nas. Bitno je nešto drugo u ovoj tužno-smešnoj priči.  To je odgovornost onih koji su dobro plaćeni i sede na visokim položajima e da bi zemlja uspešno funkcionisala. Njihova je obaveza bila da štampanje nacionalnih testova za polaganje male mature bude organizovano i  kontrolisano  tako da se ne može takav skandal dogoditi.

Bruka je  još veća što je i zvanično objavljeno da su svi testovi provaljeni a polaganje male mature uspešno obavljeno. Bravo majstori! Hoćete li se i u Evropi do koje vam je toliko stalo pohvaliti još jednim uspehom naše prosvete i uredjene države ili ćete se samo praviti nevešti kao kad je reč o odgovornosti visokih funkcionera?

Mala matura i ostale trice i kučine

Rešeni  testovi iz matematike na pijaci, na ulici, na društvenim mrežama. Ministarstvo prosvete saznaje u zadnji čas, kad su deca već zaoštrila olovke. Da se neko od 800 zaposlenih u Ministarstvu setio da bar povremeno gleda šta kruži na društvenim mrežama saznali bi ranije. Saznali bi i mnoge druge stvari o deci- šta ih muči u školi, čemu se rugaju, kako se snalaze da napišu domaći, da dodju do skraćenih verzija školske lektire i tako dalje. Samozadovoljni i uljuljkani u svojoj birokratskoj nepogrešivosti i funkcijom datoj mudrosti nemaju vremena za dečje trice i kučine.  Stvar se lako rešava tačno u podne na 36 C novi-rezervni test iz matematike.

Ubedjen da ne snosi odgovornost ministar prosvete će, po ko zna koji put, odlučno stati iza policijske istrage dok se   krivac ne uhvatu. A onda? Pa ništa,  osim ako Vlada zatraži njegovu ostavku.  Njoj je odgovoran jer ga je postvaila na to mesto. Naša političko-upravljačka paradigma je  osionost. Ministri su odgovorni  vladi a ne narodu koji ih je izborom doveo do te lestvice i nije ih sramota da to ponavljaju pred kamerama. Vlada koaliciona hoda po jajima. Neću ja tvog ali ni ti ne diraj mog  i tako može u nedogled. Usput, Srbi iznenada postadoše pomirljiv i trpeljiv narod.

Moralna odgovornost za organizaciju, odnosno lošu organizaciju i loše rezultate  nepoznata je kategorija našim ministrima. Ministar finansija  je spreman da ga smene ako nadju boljeg. Ni njega nije sramota. Čovek uveren da je najbolji, a nekako mi i dodje milo da je tako. Nije samo ministar prosvete najbolji, svi su najbolji, mi smo najgori.

A za sve je kriv Pera pisar.

Višak nastavnika i sindikalni protesti

Nastavnici se s pravom boje da će ostati bez posla jer je učenika sve manje. Smanjivanje broja učenika na 25 ili čak 22 po odeljenju što je pedagoški jako dobro, neće se skoro dogoditi. Razlozi su ekonomski, a pritisak MMF-a da se smanjuju izdaci za prosvetu sve veći. To se zvanično prećutkuju ili pominje samo sporadično. To je pritisak koji se neće umanjiti i ne znam kako će država to da rešava.  Znam, medjutim, nešto drugo, a to je da se ne uzima u obzir  koliko učiteljski i nastavnički fakulteti u zemlji svake godine upisuju studenata, budućih nastavnika. Osim onih koji se  upisuju shodno budžetskoj kvoti, po pravilu ih bude još toliko ili više samofinansirajućih. Njihov broj takodje odobrava Ministarstvo prosvete i nauke, od kojeg naivno očekujemo ozbiljnu prosvetnu politiku i planiranje.

Pitam se da li postoje podaci o prirodnom odlivu, odnosno o onima koji stižu za odlazak  u penziju i shodno tome potrebama za zapošljavanjem mladih nastavnika. Verovatno postoje u nekim državnim statistikama ili bar u računarima Ministarstva. To, na žalost, ne znači ništa. Nismo još nijedanput ugledali nešto što se zove planiranje kadrovskih potreba u obrazovanju, uz uvažavanje demografskih pokazatelja.

Samofinansirajući  su lep izvor prihoda fakultetima i nikoga nije briga kuda će ti mladi sa diplomama učitelja, nastavnika matematike, jezika i slično. Mnogi ipak nekako, raznim kanalima udju u škole i onda ubrzo postanu višak, oni ili njihove starije kolege. To je privid o potrebama, ustvari jedna vrsta prevare.

Da li se pitamo šta će nam toliko učiteljskih, odnosno pedagoških (pet) i nastavničkih fakulteta u maloj zemlji Srbiji, sa očitim demografskim padom.  Osim državnih univerziteta i fakulteta, privatni počinju da osvajaju isti teren (infromatika, psihologija, umetnost, jezici itd.). Dakle, broj potencijalnih nastavnika raste.

Koliko je prosvetni sindikalni sektor osvešćen? Niko ne traži ozbiljnu reformu školovanja budućih nastavnika i odgovornost države u planiranju potreba. Bolonjski proces je bio šansa da se mladi diplomci ne nadju na slepom koloseku, da izadju sa studija sa više profesionalnih kompetencija (diversifikovane master diplome) koje ih ne vode samo u  školu i nastavu.

Po našem starom dobrom običaju, opet ništa. Ako političari obećaju još neku godinu produžetka agonije, možda će se na protestu razviti i kozaračko kolo.

Христос васкрсе!

Срећан вам празник Христовог васкрснућа.

Tenderi, rođaci i biblioteka

Da li smo toliko istrošeni da više ne verujemo nikome, ništa, nikakvoj stručnoj proceni, nikakvim ekspertima, osvedočenim umetnicima i naučnicima? Sudeći po zakonu o javnim nabavkama, jesmo. Ako vam sad zatreba neki ekspert za obrazovanje, oglasite tender. Precizan opis, kompetencija zvanja, diploma, iskustva i tako dalje – biće objavljen. To ne bi ni bilo loše ako zaboravimo da sve formalne zahteve može da ispuni i onaj ko nije zaista kvalitetan stručnjak jer je lakšim i bržim putem sakupio sve diplome i titule. Još ako pristane na manji honorar. Bingo! 

Pozorišni ljudi su se pobunili, kažu da se ne može kralj Lir birati na tenderu, nije on krompir ili stolica. Recenzenti udžbenika, na primer, mogu. Valjda su oni bliži krompirima i stolicama, budući da ionako nikome nije važan kvalitet udžbenika i škole kao što je pozorišnim ljudima važno ko će da igra kralja Lira. Biće da se zato niko iz prosvete nije ni oglasio ili ne čitamo zakone koji nam život uređuju. Bilo kako bilo, drage moje koleginice i kolege, sad će vam tenderi meriti vrednost.

Neko će reći da će se ovim zakonom o javnim nabavkama stati na put ljudima kao što je direktor one niške škole koji je zaposlio svoje rođake. Neće. Ni do sada to nije bilo dozvoljeno, niti moralno. Ako je čovek, a biće da jeste, aktivni član neke jače političke stranke, niko mu ništa ne može, pa ni Zakon o javnim nabavkama.

Oni koji brane ovaj zakon kažu, između ostalog, da je to izričiti zahtev Evropske unije, a ja kažem da se trećerazredni evropski činovnici zabavljaju gnječeći nas ovakve nedovršene. 

Nije dovršen ni višegodišnji lament nad ruševinama bivše Narodne biblioteke. Svake godine u isto vreme jedan dramolet. Nova ideja je da se tu izgradi biblioteka Patrijaršije. Mislim da bi ovoj zemlji bila na tom mestu korisnija velika dečja biblioteka-medijateka, sa svim prostorima koji deci omogućuju da se druže s knjigama i svim drugim medijima, da im se nude razni kulturni i obrazovni programi, specifična riznica znanja i kulture.

Crkva ionako gradi na sve strane, vladičanske i druge dvorce, pa će naći mesto i za tu biblioteku. Neka mi časni oci oproste, deca su za budućnost ove jadne zemlje važnija od njihovih knjiga, koliko god one bile značajne.

Priča pomoćnika Ministra prosvete- političarenje, nemoć, nemar ili… ?.

Gledam, slušam i čitam o profesorki Geografskog fakulteta, BU,  a  bila sam i svedok patnje studenata koji daju sve ispite ali ne mogu da dobiju diplomu jer nisu položili njen predmet – regionalnu geografiju. Uglavnom zbog besmislenih pitanja  o čemu ponovo bruje mediji .   Generacije se bukvalno zaglave kod iste profesorke.  Ona bi u svetu na koji se toliko pozivamo odavno dobila otkaz.  Pomirljivo saopštenje dekana kaže da se profesorka popravila. Šta to znači niko ne zna.

Večeras slušam objašnjenje pomoćnika ministra i ne mogu da verujem. Čovek prepričava zakonske odredbe o visokom obrazovanju, priča o autonomiji fakulteta, o Bolonjskoj deklaraciji i tako dalje. Sve upakovano birokratski i bez smisla, samo nema šta da kaže povodom problema koje ova profesorka umnožava.  Ne sme, ne zna se zašto, da da svoje mišljenje o  maltretiranju studenata. Samo se smeši na pitanje na koje studenti, izmedju ostalih, treba da odgovore: « Koliko je bicikla uništeno u drugom svetskom ratu ? »

 Gospodin pomoćnik ministra je takodje profesor univerziteta, bar se tako potpisuje ali nema petlju. Divan primer »intelektulanog i profesorskog integriteta« kod nas poznat pod nazivom »ne talasaj«.  I tako, pošto niko neće i ne sme da kaže istinu, pravu reč , nema ni prave reakcije i akcije.

Siroti budući geografi ne mogu da beže u inostranstvo kao matematičari, biolozi, programeri, inžinjeri. Ništa im ne preostaje nego da trpe, da uče napamet odgovore na sve moguće postavljene besmislice , a onda kad se dokopaju diplome, već izmoreni i ogorčeni odu u neku školu gde će, skoro je izvesno, ponoviti pedagoški model svoje profesorke. Sa vremenske distance, napamet naučeno (jer su samo tako mogli da polože) počne da liči na vredno.

Jedan od školskih predmeta  koje deca uglavnom ne vole jeste i geografija. Da li treba da se pitamo zašto?

Čarobna prosvetna priča

Osećanje radosti i tuge moram da podelim sa vama koji čitate ovaj  blog. Komentar na moj post pod nazivom "Gase se sela" odveo me je na sajt www.carobnoselo.co.rs . 
Obavezno pogledajte i pažljivo poslušajte mlade učiteljice. To donosi radost, a tugu, zna se, birokrate i političari koji vode našu prosvetu. 

Pravo na obrazovanje za sve nije fraza ili ipak jeste ?

Ovo piše na sajtu Ministarstva za prosvetu i nauku Republike Srbije :

“Општи принципи система образовања и васпитања

Систем образовања и васпитања обезбеђује за сву децу, ученике и одрасле:

1.   једнако правo и доступност образовања и васпитања без дискриминације и издвајања по основу пола, социјалне, културне, етничке, религијске или друге припадности, месту боравка, односно пребивалишта, материјалног или здравственог стања, тешкоћа и сметњи у развоју и инвалидитета, као и по другим основама;”

Jako lepo i ko bi normalan bio protiv. Još kad bi zaista bilo tako.

Mediji nas obavestavaju i slikaju dečaka kojeg je paraliza vezala za kuću,  a kojem više ne dolaze nastavnici jer lokalna zajednica, odnosno školska uprava, nema para da ih plaća. Kažu da su se obratili Ministarstvu prosvete ali je odgovor bio baš činovnički : to je stvar lokalne školske uprave.  Dete se pomirilo sa činjnicom da samo mora da uči i sprema razredni ispit umesto da ima nastavu kod kuće i bude ocenjivano kao svi drugi učenici. Ne znam koliko takvih slučajeva ima ali se bojim da ih je puno.

Pre neki dan sam pisala o problemima inkluzije, odnosno uključivanja dece sa razvojnim problemima u redovno školovanje pa neću da ponavljam.

Posebne potrebe, iako nisu formalno u kategoriji invalidne i dece sa razvojnim problemima, imaju djaci pešaci na Pešteru i u drugim planinskim krajevima. Ti mališani pešače i po desetak kilometara u jednom pravcu, po snegu, kroz šumu da bi stiglu u školu ili u predškolsko odeljenje. Pitam se zar nije bilo mogće, zar nije moguće, u malim udaljenim seoskim školama ( nema puteva i vremenskih uslova za školske auotbuse) napraviti dve sobe spavaonice, neku vrstu malog internata koji bi u ekstremnim vremenskim uslovima toj deci pružio topao i bezbedan smeštaj, uz nadzor učitelja, vaspitača i domara koji inače žive tu u blizini? 

Reći će da nemamo sredstava za tako nešto. Verujem ali ću ipak da podsetim na moj post pod naslovom “Sve naše strategije, svi naši krediti” od juna 2010. godine i na podatak da je tada na sjatu Ministasrva stajalo da će od kredita za modernizaciju škola  od 50 miliona evra "deo novca, odnosno tri miliona evra biti opredeljeno za izradu strategije obrazovanja"….

Bila je tada ista ministarska garnitura kao i danas.

Toliko o jednakim pravima i dostupnosti obrazovanja svima, a nekima  mnogo više.

Politika obrazovanja, strategija i blagi haos.

Blagi je nežna reč, koliko da ostanem dobronamerna. Sve što se dogadja u našem obrazovanju i oko njega nije politika koju odlikuje sistem i sistematičnost. Strategija razvoja obrazovanja koje su nam puna usta ovih dana nema uporište u jasnoj i realnoj politici dugoročnog ekonomskog i privrednog razvoja, koliko je to moguće u  zemlji Srbiji. Tako ona liči na  spisak  želja brojnih « eksperata » što, uzgred budi rečeno, treba da deluje impresivno. Opseniti prostotu još jednim od naših   samozavaravanja.  Istini za volju, ključni tvorci strategije prave otklon izjavama koje sadrže sumnju u mogućnost  postizanja zamišljenog i zapisanog. Političari zaduženi za prosvetu su se baš primili, oni su srećni kao da su napravili važan korak napred. Nije čudo ako se setimo da su deklaracije, strategije, pravci razvoja i slični papiri u nas uvek predstavljani kao ostvarenja.

Šta se u stvarnosti dogadja ? Nastavnika istorije progone sitni turistički činovnici jer je stručno, skoro kao turistički vodič (valjda bolje od njega) pričao na Kalemegdanu deci o istoriji Beograda. Šefovi turističke inspekcije nalaze opravdanje,  brane napad na nastavnika, a Ministarstvo prosvete i nauke saopštava da će podržati inkriminisanog nastavnika ako reši da ide  na sud. Pa on je samo slučaj koji potvrdjuje srozani status nastavnika u zemlji moćnih i zvučnih strategija. To je ono što je najtužnije i najružnije u ovoj priči. Umesto da Ministarstvo prosvete odlučno i na sva zvona stane u odbranu profesije nastavnika, njihovi predstavnici polemišu sa turističkim organizacijama, razmišljanju o davanju potvrda nastavnicima koje će ih zaštiti od legitimisanja i  kažnjavanja kad se sa decom nadju van škole, a radi poučavanja. Bravo!  Još neko u ovoj priči treba da se zastidi. To su nastavničke organizacije i sindikati. Pa zar ova situacija nije bila povod da se organizuju veliki protesti radi zaštite imena i integriteta profesije ljudi od kojih dobrim delom zavisi budućnost zemlje. Strategije dolaze i prolaze ali ni jedna zemlja ne može računati na bolju budućnost bez vaspitača.

I još nešto. Inkluzija, naš veliki sram i dokaz da  smo daleko od demokratije i civilizovanog odnosa prema razlikama. Opet je papir napisan i usvojen a onda niko ozbiljno i sistematski nije radio na pripremi nastavnika (ne može to za dva dana), a nimalo na stvaranju društvene klime  za prihvatanje dece  sa smetnjama u razvoju kao ravnopravne u učionici. Roditelji ispisuju decu jer neće da se njihova « normalna » deca mešaju sa hendikepiranim, škole se žale da nemaju uslova, niko neće da plaća personalne asistente itd.. itd…

Koja će nam to strategija razvoja obrazovanja pomoći da bar jedno takozvano sistemsko rešenje dovedemo do kraja? Nijedna jer nemamo politiku obrazovanja koja podrazumeva pažljivo i temeljno planiranje i sprovodjenje dogovorenog i ozvaničenog.

Sve me podseća na započeti nikad sastavljeni pačvork od raznih  krpica, kome domaćica ne zna svrhu. Važno je da je šareno.