Politika obrazovanja, strategija i blagi haos.

Blagi je nežna reč, koliko da ostanem dobronamerna. Sve što se dogadja u našem obrazovanju i oko njega nije politika koju odlikuje sistem i sistematičnost. Strategija razvoja obrazovanja koje su nam puna usta ovih dana nema uporište u jasnoj i realnoj politici dugoročnog ekonomskog i privrednog razvoja, koliko je to moguće u  zemlji Srbiji. Tako ona liči na  spisak  želja brojnih « eksperata » što, uzgred budi rečeno, treba da deluje impresivno. Opseniti prostotu još jednim od naših   samozavaravanja.  Istini za volju, ključni tvorci strategije prave otklon izjavama koje sadrže sumnju u mogućnost  postizanja zamišljenog i zapisanog. Političari zaduženi za prosvetu su se baš primili, oni su srećni kao da su napravili važan korak napred. Nije čudo ako se setimo da su deklaracije, strategije, pravci razvoja i slični papiri u nas uvek predstavljani kao ostvarenja.

Šta se u stvarnosti dogadja ? Nastavnika istorije progone sitni turistički činovnici jer je stručno, skoro kao turistički vodič (valjda bolje od njega) pričao na Kalemegdanu deci o istoriji Beograda. Šefovi turističke inspekcije nalaze opravdanje,  brane napad na nastavnika, a Ministarstvo prosvete i nauke saopštava da će podržati inkriminisanog nastavnika ako reši da ide  na sud. Pa on je samo slučaj koji potvrdjuje srozani status nastavnika u zemlji moćnih i zvučnih strategija. To je ono što je najtužnije i najružnije u ovoj priči. Umesto da Ministarstvo prosvete odlučno i na sva zvona stane u odbranu profesije nastavnika, njihovi predstavnici polemišu sa turističkim organizacijama, razmišljanju o davanju potvrda nastavnicima koje će ih zaštiti od legitimisanja i  kažnjavanja kad se sa decom nadju van škole, a radi poučavanja. Bravo!  Još neko u ovoj priči treba da se zastidi. To su nastavničke organizacije i sindikati. Pa zar ova situacija nije bila povod da se organizuju veliki protesti radi zaštite imena i integriteta profesije ljudi od kojih dobrim delom zavisi budućnost zemlje. Strategije dolaze i prolaze ali ni jedna zemlja ne može računati na bolju budućnost bez vaspitača.

I još nešto. Inkluzija, naš veliki sram i dokaz da  smo daleko od demokratije i civilizovanog odnosa prema razlikama. Opet je papir napisan i usvojen a onda niko ozbiljno i sistematski nije radio na pripremi nastavnika (ne može to za dva dana), a nimalo na stvaranju društvene klime  za prihvatanje dece  sa smetnjama u razvoju kao ravnopravne u učionici. Roditelji ispisuju decu jer neće da se njihova « normalna » deca mešaju sa hendikepiranim, škole se žale da nemaju uslova, niko neće da plaća personalne asistente itd.. itd…

Koja će nam to strategija razvoja obrazovanja pomoći da bar jedno takozvano sistemsko rešenje dovedemo do kraja? Nijedna jer nemamo politiku obrazovanja koja podrazumeva pažljivo i temeljno planiranje i sprovodjenje dogovorenog i ozvaničenog.

Sve me podseća na započeti nikad sastavljeni pačvork od raznih  krpica, kome domaćica ne zna svrhu. Važno je da je šareno.