Višak nastavnika i sindikalni protesti

Nastavnici se s pravom boje da će ostati bez posla jer je učenika sve manje. Smanjivanje broja učenika na 25 ili čak 22 po odeljenju što je pedagoški jako dobro, neće se skoro dogoditi. Razlozi su ekonomski, a pritisak MMF-a da se smanjuju izdaci za prosvetu sve veći. To se zvanično prećutkuju ili pominje samo sporadično. To je pritisak koji se neće umanjiti i ne znam kako će država to da rešava.  Znam, medjutim, nešto drugo, a to je da se ne uzima u obzir  koliko učiteljski i nastavnički fakulteti u zemlji svake godine upisuju studenata, budućih nastavnika. Osim onih koji se  upisuju shodno budžetskoj kvoti, po pravilu ih bude još toliko ili više samofinansirajućih. Njihov broj takodje odobrava Ministarstvo prosvete i nauke, od kojeg naivno očekujemo ozbiljnu prosvetnu politiku i planiranje.

Pitam se da li postoje podaci o prirodnom odlivu, odnosno o onima koji stižu za odlazak  u penziju i shodno tome potrebama za zapošljavanjem mladih nastavnika. Verovatno postoje u nekim državnim statistikama ili bar u računarima Ministarstva. To, na žalost, ne znači ništa. Nismo još nijedanput ugledali nešto što se zove planiranje kadrovskih potreba u obrazovanju, uz uvažavanje demografskih pokazatelja.

Samofinansirajući  su lep izvor prihoda fakultetima i nikoga nije briga kuda će ti mladi sa diplomama učitelja, nastavnika matematike, jezika i slično. Mnogi ipak nekako, raznim kanalima udju u škole i onda ubrzo postanu višak, oni ili njihove starije kolege. To je privid o potrebama, ustvari jedna vrsta prevare.

Da li se pitamo šta će nam toliko učiteljskih, odnosno pedagoških (pet) i nastavničkih fakulteta u maloj zemlji Srbiji, sa očitim demografskim padom.  Osim državnih univerziteta i fakulteta, privatni počinju da osvajaju isti teren (infromatika, psihologija, umetnost, jezici itd.). Dakle, broj potencijalnih nastavnika raste.

Koliko je prosvetni sindikalni sektor osvešćen? Niko ne traži ozbiljnu reformu školovanja budućih nastavnika i odgovornost države u planiranju potreba. Bolonjski proces je bio šansa da se mladi diplomci ne nadju na slepom koloseku, da izadju sa studija sa više profesionalnih kompetencija (diversifikovane master diplome) koje ih ne vode samo u  školu i nastavu.

Po našem starom dobrom običaju, opet ništa. Ako političari obećaju još neku godinu produžetka agonije, možda će se na protestu razviti i kozaračko kolo.