Krpelj

Imaju li krpelji veze sa  obrazovanjem? Imaju. Nije reč samo o školskom znanju o jednoj opasnoj vrsti pauka, mogućeg prenosioca Lajmske bolesti,  reč je o znanju koje menja svest i ponašanje. Ovog vrućeg i vlažnog leta najezda krpelja, u travnjacima i žbunju, uopšte u parkovima. Naša „najpoznatija“ banja, poredimo je pretenciozno i neopravdano sa čuvenim svajcarskim banjama, ima  sve više krpelja i sve manje gostiju. Ovo poslednje još uvek nema veze sa krpeljima već sa cenama, a možda bi se moglo govoriti i o isisavanju zivotnih mogućnosti. To sada nije bitno. Bitno je da mi u loklanom Domu zdravlja pričaju o velikom broju ljudi koji svakodnevno dolaze zvog ujeda krpelja. Kažu sležući ramenima : sezona krpelja!  Dobro, pitam zašto nema zaprašivanja, prskanja protiv te potencijalno opasne gamadi. Gledaju me sa osmehom koji bi vrebalizovan trebalo, otprilike, da znači „pa gde ti živš? “. Pominjem turističku sezonu u sezoni krpelja, ništa. Odem u poljoprivrednu apoteku i pitam da li postoje sredstva za prskanje bašte radi zaštite, vlasnik me lenjo gleda i još uspavanije odgovara da njegovi dobavljači nemaju ništa. Ako njegovi dobavljači nemaju zašto bi tražio druge. Stvarno, posao mu ionako ne ide, pa zašto da se trudi da ipak krene. Onda zovem veterinara i pitam da li veterinasrka  stanica nešto preduzima, da li postoji gradska služba koja  zaprašuje parkove. Odgovor je, naravno, odrečan.  I tako, sve manje brige o gostima te cuvene Banje, sve više pacijenata, sve veća potrošnja antibiotika, sve više  ugrožavanja zdravlja, manji promet sredstava za zaštitu i tako dalje i tako dalje, a sve to u krajnjem bilansu ima veze sa kvalitetom života i ekonomijom.  I kakve  veze sve ovo ima sa  obrazovanjem?  Čemu školski predmeti kao što su biologija i ekologija, pa čemu diplome tih mladih doktora, veterinara, ekonomista, raznih, uglavnom školovanih stručnjaka za zdravstevni turizam, kako se banjski turizam naziva? U čemu se njihova svest i ponašanje razlikuju od neškolovang brdjanina koji smatra da je krpelj isto što i buva ili osica i čemu panika. A ako se razboli, napalo ga nešto. A šta je napalo  naše školstvo?  Izgleda nedostatak ideje o svrsi.

Odliv mozgova - Priliv doktorata

Da li je trebalo  da nam USAID kaže da smo na neslavnom drugom mestu u svetu po odlivu mozgova? Iza nas je samo Gvineja Bisao i to je  reklo bi se udarna vest. Zar je moguće da do sada to nismo znali? Zvanična statistika i podaci koje prikupljaju nevladine organizacije pokazuju da od 2000. godine kad je zabeležen nagli porast broja odlazaka u inostranstvo, mladi stručnjaci bez prestanka bukvalno beže iz naše zemlje.

Da sve ne bude  crno, a biće da je sivo, reforma univerziteta po principima Bolonjske deklaracije i otvaranje brojnih privatnih visokoškolskih institucija otvorili su širom vrata sticanju doktorata. Doktorske studije na koje se lakse stiže nego nekad na magistarske, a izgleda i lakše završavaju, omogućiće da se za koju godinu podičimo brojnim  mladim doktorima nauka, od kojih mnogi neće moći i da hoće da učestvuju i svetskoj utakmici pameti . Ostaće kod kuće i  formalno će se ubrojati i naučni kadar, pa više nećemo biti među najgorima po odlivu mozgova. Ne znam kako ćemo izaći iz te paradokslane situacije i da li ćemo se uopšte potruditi da kvalitet a ne kvantitet budu merilo stvari u ovoj sferi. 

Kad sam kod kvantiteta i kvaliteta, a vezano je za napredovanje univerzitetskih nastavnika i istraživača u institutima, jos jedan detalj je vredan pažnje. To su kriterijumi za profesionalno napredovanje  na fakultetima i u institutima. Propisan je broj bodova koje svaki univerzitetski nastavnik i istaraživač treba da sakupi pomoću objavljenih radova, učešća na naučnim skupovima, polemika,  da bi mogao da stekne više zvanje. Knjige i časopisi u kojima treba da objavljuju takodje su rangirani po broju bodova koji nose , pa tako ispada da su broj objavljenih radova i dobro rangiran izdavač pun pogodak. Značaj problema kojim se ti radovi bave, sadržaj, naučni doprinos... ostaju  po strani pred brojem bodova koji se grozničavo sakupljaju kako se izbori u viša zvanja i reizbori približavaju.....

Ne znam da li sam u pravu ali imam asocijaciju na Potemkinova sela.

Besplatni udžbenici - Siromaštvo i firmirani

Slušam i čitam ovih dana polemiku o besplatnim udžbenicima za decu osnovnih škola. Uslov koji deca moraju da ispune jeste da ih čuvaju, da na njima ništa ne pišu i ne šaraju, da ih na kraju godine vrate skoro nove za narednu generaciju. Ako to pravilo prekrše roditelji će morati da kupe nove udžbenike i vrate ih umesto onih isprljanih i iscrtanih. Veoma me intersuje kako će to deca prvih i drugih razreda  moći da se uzdrže da po knjizi ništa ne pišu, ne podvlače, ne crtaju? Zagovorinici te ideje smatraju da ćemo ih tako odmalena učiti redu i odgovornosti. Možda to ima smisla ali ima li smisla detetu zabraniti interakciju sa tekstom i slikom u udžbeniku.  Crtanje, dopisivanje, podvlačenje nije  uvek i samo nemar i nepoštovanje. Na tom uzrastu to je češće kreativan odnos prema informaciji, odraz mentalnih procesa i  nagoveštaj stila učenja. 

Drugi problem je siromaštvo, odnosno rasipništvo.  Deljenje besplatnih udžbenika je socijalna mera u siromašnoj zemlji  i onda kada je obučena u ruho pružanja jednakih prava i mogućnosti za obrazovanje, što se ne može osporavati. Medjutim, bliži su mi i mnogo razumniji stavovi onih koji smatraju da će opet najsiromašniji biti  pogodjeni jer su to socijalni slojevi koji na žalost nemaju formiran odnos prema knjizi i verovatno će najveći procenat njih morati da kupi nove knjige i vrati državi.  Što je još tužnije njihova deca će biti lišena stvaranja male kućne biblioteke od školskih udžbenika. Ako ništa drugo možda će im prelistavanje udžbenika iz prethodne godini pomoći da se nečega prisete i novo lakše nauče. To bi bio i svojevrstan spontani proces učenja učenja. 

Zašto siromašno društvo besplatnim udžbenicima podržava one koji mogu da ih kupe, pa čak  i one čija deca dolaze u školu u firmiranoj odeći i obući? Možda bi taj deo novca mogao da se usmeri na poboljšanje života siromašne dece koja u školu dolaze gladna i slabo obučena ili bi im se bar mogle poklanjati enciklopedije i druge knjige koje bi podsticale razvoj njihovih potencijala, što porodica ne može  da im pruži.

Čini mi se da u velikim  akcijama  zaboravaljamo da glad usporava razvoj umnih sposobnosti, da gladno i promrzlo dete ima slabu pažnju i nisku motivaciju...

Konačno, Beograd nije Srbija, a Vračar nije reprezentativni srpski uzorak.  Sve se nekako nadam da se naši političari toga ponekad sete i da sve ovo nema nikakve veze sa profiterstvom.

Glasni štrajk -Gorak ukus

Mediji izveštavaju da je na današnjem protestu koji su organizovali sindikati prosvetnih radnika bilo izmedju nekoliko i deset hiljada učesnika, uključujući  i sindikate zdravstva i policije. Reklo bi se masovni protest nezadovoljnih u javnim službama. Bojim se da nije bio masovan a da  nije bilo ni sasvim jasnih i konkretnih zahteva.  Na stranu način na koji su elektronski mediji izveštavali, baš onako kakav je i status i kakva je snaga prosvete u Srbiji.  Po broju zaposlenih u sistemu obrazovanja (oko 100.000) reklo bi se veliki intelektualni i društveni potencijal i velika pokretačka snaga, po  statusu, samosvesti i organizovanosti  beznačajana .  Odavno se pitam zašto ne postoji jedan sindikat prosvetnih radnika već više različitih , idejno i politički nejasnih i  suprostavljenih. Kako se to nastavnici opredeljuju kojem će se sindikatu prikloniti, ko je bliži vlasti pa tu može nešto da izvuče ili ko više galami, onako generalno?  Kako sinidkalni mešetari tako vešto drže razjedinjene nastavnike ? 

Pitam se, takodje, da li je moguće da se sindikalni bunt , izlazak na ulice, dogodi samo zbog plata. Male su, slazem se, iz istog sam miljea ali ipak ne razumem da se tako nešto makar i mlitavo kao današnji protest nije dogodilo zbog loših programa, loših uslova za izvodjenje nastave, nekompetentnih i nečasnih ministara, nekompetentne i neodgovorne prosvetne administracije, profesionalnog statusa, napredovanja u službi i mnogo toga. Profesionalni i socijalni status (ne govorim o novcu već o uvažavanju u društvu) ne može niko drugi da izgradi do sami nastavnici kao jedna koherentna samosvesna i profesionalno odgovorna društvena grupacija. Dotle ministri i premijeri, roditelji i mediji mogu sa više ili manje neuvažavanja i cinizma da se odnose prema grupama i grupicama koje povremeno traže samo malo veće plate kao da je sve drugo  u redu i na mestu. Za one koji misle da je sve drugo u redu osim plata  bilbord Megatrend univerziteta .("Šta ćeš ovde - završi Magetrend i pali!“) samo je zabavan.

Tihi štrajk

Nastavnicima koji su štrajkovali biće umanjene plate, potvrdjuju Ministar i Premijer. Prvi neće dozvoliti da deca trpe a drugi da se krši finansijska disciplina. Sinidikalci najavljuju tužbe, a ja razmatram dva scenarija. Prvi, nastavnici stupaju u generalni štrajk svesni da neće primiti plate i kompletno blokiraju rad škola. Drugi, disciplinovano nastavljaju rad i drže časove po 45 minuta.  Prvi scenario je malo verovatan, prosvetni radnici imaju decu , hrane ih i školuju kao i drugi, žive veoma skromno i teško im je da se liše i delića  inače male plate. Pognuće glave i nastaviti kao i ranije. Držaće časove od 45 minuta , smanjiće trud, otaljavaće  posao, a sve sledeći ono čuveno "niko ne može tako malo da me plati koliko ja mogu malo da  radim".   Šta mislite ko će u ovoj igri biti  dobitnici a ko gubitnici   i da li iko brine o suštini ili je ipak samo forma bitna?

Privatni časovi, štrajk i još koješta

Sve češće čujem da roditelji plaćaju privatne časove deci već od prvog razreda osnovne škole. U starijim razredima i srednjim školama to je postalo uobičajeno. Deca se žale roditeljima da na času ne mogu da nauče, ne razumeju, nema vremena, nastavnik se ne trudi. Nastavnici se žale da učenici nisu motivisani , ne trude se u školi jer računaju na privatne časove. Roditelji se ljute na školu, velike zahteve i loše nastavnike i žele da  njihova deca budu odlična pa neka košta koliko košta.  Socijalno i pedagoški nimalo naivna pojava, ali se njome niko ne bavi. Dogadja se nešto što je ozbiljan indikator  potpunog poremećaja sistema vrednosti i što na duge staze uzgaja dembele, a sve uz priču da decu moramo osposobljavati za medjunarodnu utakmicu i evropske integracije ( mantra).

A onda štrajk i opet uzajamno optuživanje. Ovog puta u trouglu uzajamnih optužbi umesto dece i u njihovo ime Ministar prosvete. Svi se opet kunu u kvalitet i dobrobit za decu i usput jedni drugima poručuju da ničija nije gorela do zore. Stigosmo do pretnji da će se nastavnicima umanjiti plate i sindikalnog poziva Ministru da izadje na megdan. Roditelji terciraju : jadna deca sad će morati i subotom u školu da nadoknade izgubljeno, a gde to ima? Ima u bogatom svetu i normalno je da rade i subotom, ali mi nismo bogati... Dan po dan, nedelja po nedelja, mesec po mesec svako u svom šancu, ljuti Ministar i još ljući nastavnici i tako će proći i ova školska godina. Volšebno ćemo opet malkice popraviti svoj medjunarodni obrazovni rejting, bar u medijima, a onda veliki raspust i svima lepo. 

Konačno,  koga briga za to što u školi deca više ne mogu ništa da nauče pa roditelji moraju da im plaćaju privatne nastavnike i  da li je  baš tako ili smo opasno zalutali ? A da nam svima bude lakše uvek ima neki ohrabrujući paradoks- na jednog učenika jedan nastavnik,  eto ostvarenja pedagoškog ideala o individualizovanoj nastavi. Uostalom, ko u zahuktalom vozu ka Evropi koja nema alternativu (mantra) ima još vremena da se bavi tako ozbiljnim socijalnim i pedagoškim problemom, a tu je i taj štrajk jer nastavnici ne razumeju da nema para....(kaže Ministar), pa što je mnogo mnogo je.

Ako ne možete da spavate upitajte se kako to vi završiste školu i pokušajte da se setite da li ste u njoj nešto naučili, a sigurna sam da pripadate generacijama  kojima roditelji nisu plaćali privatne časove.

 A o našim ministrima prosvete.....?.

SREĆNA 2011 GODINA

   Vama koji čitate moj blog želim radosnu i srećnu 2011 godinu.

Gase se sela

Odavno se pitam da li seoska škola spašava selo od izumiranja? Nisam sigurna da je njeno postojanje presudno ali mislim da je veoma, veoma važno. Naše političare i ekonomiste zabrinjava odumiranje sela ali su  izračunali  da je jeftinije decu prevoziti do većih mesta i škola nego plaćati jednog ili dva učitelja i održavati prostor i opremu škole. Verovatno su u pravu da je to trenutno jeftinije. Ne znam da li je neko izračunao koliko državu košta veliki broj mladih nezaposlenih koji su bez kvalifikacija  na ulicama velikih gradova. Biće da tu postoji neka uzročno posledična veza. Po pravilu njiihova imanja propadaju dok oni čekaju u biroima za zapošljavanje ili žive u bednim podstanarskim sobama od još bednijih zarada. O uslovima u kojima njihova deca žive i uče neći ni da govorim

Možda bi seoska škola mogla da postane  više od  šanse za  školovanje dece na   kućnom pragu. Ona može da bude kulturni i obrazovni centar sela za sve, pa gledano na duge staze i institucija bitna za opstanak sela i privredni razvoj. Kada se u selu udaljenom od većih mesta zatvori škola to  je kao da duh odumire, a koliko je to pogubno za jedan narod  ne bi trebalo objašnjavati? O računici neka razmisle oni koji smatraju da se škola sa malo djaka ne isplati.

Škole druge šanse

Čitam ovih dana u štampi da u školama za obrazovanje odraslih ima sve vise dece različitih sposobnosti i različitog socijalnog porekla. Sve je manje onih koji su prestarili za redovno osnovno obrazovanje a sve više dece koja su iz sistema ispala zbog porodičnih  neprilika, nisu nikad ni bila uključena  ili zato što im  redovna škola nije odgovarala,  nadarene dece. To je podatak koji zabrinjava i koji nas upućuje na ozbiljno preispitivanje obrazovnog sistema.  Škole  za obrazovanje odraslih postale su   silom prilika neka vrsta “ školskih prihvatilišta”, što je kad su ta deca u pitanju samo palijativna mera. Njima  je potrebna „škola druge šanse“ pa bi to mogle biti, u nekim slučajevima, transformisane škole za obrazovanje odraslih, posebna odeljenja pri redovnim školama ili neki sasvim novi institucionalni vid za integraciju i reintegraciju u redovni školski sistem. A podatak da ima nadarene dece koja su napustila školu i pohadjaju škole za obrazovanje odraslih posebna je tema.

Vraćam se blogu.

 Nije me bilo dugo. Uskoro krećem sa novom serijom tekstova. Ako mislte da sam u medjuvremenu propustila važna zbivanja u našem obrazovanju, pišite mi. Gordana