Šta nam treba i čemu se nadamo?

Treba nam kvalitetna škola koja sprema za život i koja razvija stvaralačke sposobnosti. Pa kakva je to mudrost? Svima je potrebna takva škola i svi u svetu ponavljaju istu floskulu. Bez obzira da li se radi o najsiromašnijoj ili najbogatijoj zemlji, da li je sistem obrazovanja razvijen i svima dostupan ili nije. Organizacije iz sistema Ujedinjenih nacija i brojne humanitarne i druge organizacije tome još dodaju nekoliko opštih mesta: obrazovanje za demokratiju, ekološko obrazovanje, inkluzivno obrazovanje i slično.  Dakle, nema spora. Pitanje je samo kako da to postane stvarno, konkretno, realno i u nas.

Koliki je realno, a ne deklarativno politički,  udeo budžeta za obrazovanje u takozvanom bruto nacionalnom dohotku (BDP). To je prva neophodna realistična slika, bez retuširanja, bez zamagljivanja po sistemu ako bude u toku godine, pa ako uradimo rebalans, pa ako povećamo proizvodnju, ako dobijemo donacije i tako dalje. Donacije su omiljena optimistička varka. Kao kaleidoskop. Ponekad pomognu da se izgradi ili opremi škola, deo ode neznano kuda, a često se naknadno sazna da to baš i nije poklon, što bi donacija trebalo da bude, već neka vrsta pozajmice koju jednog dana treba vratiti.

Kakva je školska infrastruktura, a koji su demografski pokazatelji? Šta je sa nastavnim kadrom? Kakav je njihov socijalni i profesionalni status? Ko ih i kako školuje –priprema za rad u kvalitetnoj školi kakvu očekujemo?

Šta je sa tradicijom i kulturom? Koliko ona obeležava i utiče na stanje duha nacije ? Koliko smo nepismeni i koliko verujemo u obrazovanje,  a šta i gde ćemo raditi ako steknemo dobro obrazovanje?

Kakve nam modele i  vrednosti promovišu politika i mediji?

Odgovori  na ova pitanja su zamagljeni, politikantski i folirantski.  Šta onda? Možemo samo  da se nadamo  da će neko jednog dana, ko zna kada napraviti jasnu, preciznu, poštenu, krajnje realnu i celovitu sliku našeg obrazovnog sistema, naše ekonomije i naših stvarnih potreba. Prvo nam to treba, a onda ćemo moći da razumno projektujemo obrazovanje kakvo je potrebno zemlji svesnoj onoga što jeste i gde jeste. Dotle, reforme, strategije, reforme, pa opet strategije i tako u nedogled, parcijalno i bez sistema. U medjuvremenu, pametni i imućni odoše u strane škole i ostaše tamo, a carstvo mediokriteta se širiiiiiiiii! O obrazovanju sirotinje više niko ni ne brine.

Pa, zaista, čemu se nadamo? Velikom bratu, stvarno ili metaforično?

Ponižavanje nastavnika i druge nepodopštine

Nastavnici će dobiti jednokratnu pomoć. Zvaničnici su potvrdili a mediji preneli 

kao važnu vest. 

Jednokratna pomoć. Zar to nije nešto što  dobijaju socijalno ugrožene, 

veoma ugrožene grupe stanovništva? 
Znači li to  da   država, ova nesrećna Srbija, priznaje da su nastavnici 
na dnu socijalne  lestvice? 
Očekuje li da oni od čijeg rada najviše zavisi budućnost  nacije i države 
budu srećni? Očigledno očekuje. 

Eto pobrinuli smo se o vama.

Daćemo malo i doktorima da svi ne pobegnu, ostalima ne damo. 

Eto ne damo !

U školama sve više raznih afera, vršnjačkog nasilja, pada kvaliteta

 obrazovanja. Neophodne su nove reforme, ishitrene i haotične, po našem

 običaju. Ovoga puta po ugledu na Švajcarsku. Dualno obrazovanje,

odnosno zanatske škole sa obaveznom praksom –pola teorije, pola prakse.

Industruju, proizvodne organizacije gde bi djaci išli na praksu doduše

nemamo, no nije važno. Važno je da  deca sa dvanaest godina počnu da

staju za strug, da uzmu u ruke  aparat za  zavarivanje itd…

To je put kojim ćemo stvoriti poluobrazovane, Evropi našoj ljubljenoj

neophodne industrijske radnike. Sve će to lepo da srede i obave ovi kojima se udeljuje 

sramna jednokratna pomoć. Žao mi je što će je osiromašene i

deprimirane moje kolege primiti bez reči. Čak i zadovoljni.

Uostalom šta će nama dobro obrazovano stanovništvo, intelektualna

elita ?  Nećemo valjda da razvijamo kritički pogled na stvarnost. Ovčice,

ovčice, što više njih na periferiji prosvećene Evrope tim bolje.

Sve dok je tako onaj čija se glava u krupnom planu pojavi u svakom

dnevniku na TV ekranu može da nam poruči “Ne dam, eto ne dam” !

Vaspitači će pored jednokratne pomoći moći i dalje da uživaju u gledanju i

slušanju brojnih  stupidarija i sramnih reality programa.

Uzgred, nacionalna  televizija dobila je  pametnog novinara za direktora, pa sam se nadala da će onaj malecni Kulturni dnevnik zbog kojeg čekam

ponoć, prebaciti u udarno vreme.Bar nešto, bar mrvica nečega sto bi

pokazalo da u sveopštem negiranju vrednosti i poniženju zdravog razuma

 može i drugačije.

Уџбеници и бесплатно школовање

У Уставу Републике Србије пише: „Свако има право на образовање. Основно образовање је обавезно и бесплатно, а средње образовање је бесплатно.“

А шта је стварност?

Пре неки дан сазнајем да комплет уџбеника за седми разред основне школе кошта 17.000,00 динара. Минимални нето лични доходак ( плата) у овој, декларативно социјалној држави, према службеном гласнику  ("Sl. glasnik RS", br. 5/2015)  износи  између 20 и 22.000,00 динара. Дакле, један запослени родитељ са минималцем купи детету књиге и то је то. Нема одеће, нема прибора за школу, нема ужине итд.. Оних са минималцем је све више, па чак кад и оба родитеља раде, то претпоставља да само једно дете могу да школују. Остала нека се стрпе. Шта ли?

Деца из исте породице која стицајем околности промене средину не могу да наследе уџбеник старијег брата или сестре јер је други наставник , енглеског на пример, изабрао уџбеник другог издавача. Закон им је дозволио да буду креативни у избору уџбеника,  од лиценцираних издавача а њих има  78 у овој малој сиромашној Србији. Лиценцу дало Министарство просвете а зарад слободног тржишта и конкуренције, са циљем да се добију што квалитетнији уџбеници. Дакле, може се појавити  и 10 различитих уџбеника енглеског језика за седми разред основне школе, који коштају и до  1700,00 динара, мање или више. Родитељи се сналазе, купују половне уџбенике, копирају без обзира да ли се губи боја која у уџбенику има функцију. 

Кога брига?

Да неко брине, читајте сви они који су дужни да поштују Устав, онда би одредили максималну цену коју један уџбеник за било који разред основне школе може да има и то ради заштите уставног права на образовање.

Убеђена сам да би се онда преполовио број издавача који лове у мутном, а по логици да се највише исплати издавати уџбенике јер деца морају да иду у школу и, било како било, родитељи ће уџбенике  купити. Исплати се сваке године штампати такозвани иновирани или осавремењени уџбеник. Такође, исплати се и корупција. Мало се подмите директори и наставници разним посетама, семинарима, ситним поклонима и слично и ето  профита.

Знам за бесплатне уџбенике за ниже разреде основне школе, иако не свугде и увек, али знам и шта пише у Уставу Републике Србије.

 И заиста, зашто никоме није пало на памет да одреди максималну цену коју уџбеници и обавезна опрема за школу могу да имају и тиме заштите уставно право на образовање? Знам да ће ми неко одговорити да се то коси са либералним концептом економије, да држава не треба да интервенише у бизнису и слично. Знам такође да државни органи, читај Влада и министарства треба да поштују и бране Устав.

Не знам зашто се родитељи не позивају на уставна права. Заправо знам. Немамо навику да се позивамо на уставна права, гласно, јасно и упорно.

У сваком случају образовање не би смело да буде бизнис ако мислимо да се икако и икад извучемо из овог глиба неукости, полуобразованости и беде-духовне и материјалне. 

Дуго ме није било

Таман сам решила да заборавим на нашу просвету, да се вратим читању класика лепе литературе, да побацам педагошке књиге и да заборавим чиме смо се моји родитељи и ја бавили читавог живота. Не лези враже. Не могу да поднесем  растакање свега у овој земљи, а о просвети бар нешто знам. Осталим нека се други баве ако их боли као мене.

Има ли конфузије у Министарству просвете?

Има, на жалост. Скуп дилетаната није ни могао да створи ништа друго до потпуни хаос. Могуће је да их многе школе и наставници нису послушали, мада је тешко у то поверовати. Ако ништа друго онда због послушних партијских директора.

Прво данима слушамо да ће велики број наставника бити отпуштен. Онда се појави нешто што се зове Списак технолошких вишкова са напоменом да то не значи да ће ти наставници остати без посла. Потом, убрзо ето и најаве да недостаје већи број наставника, већи од најављених технолошких вишкова. Појави се и тај списак. Покушавам да их упоредим и схватим шта се догађа. Не вреди, не успевам. Зовем млађе колеге још увек активне и у просвети, као и оне који су управо напустили Министарство. Не разумеју ни они. Некако се пробије, ипак, тумачење да је реч о прерасподели, односно да их је негде више а негде мање. Онда таман помислим да ће сад Министарство и његове регионалне јединице помоћи то „ премештање“, кад оно дође саопштење да наставници треба да пожуре са конкурисањем у друге школе да не би остали без посла. То некад претпоставља и пресељење породице или дуже путовање, ако их нова школа прихвати. Претпостављам.

Затим, а школска година већ почела, конфузија око пензионисања наставника. Као деца. Пуј пике не важи.

И још нешто, смањује се број стручних сарадника у школама, зарад штедње. Пола педагога по школи, на пример. Притом Одељење  за педагогију Филозофског факултета у Београду, само оно, уписује ове године између 60 и 80 студената.  Да ли је то део неког планирања потреба? Сумњам, а било би лепо да нисам у праву.

Ајде, рецимо да ништа нисам разумела. Ипак, питам се да ли постоји  такозвана „кадровска политика“ или ако више волите „ human resources management”, што је сад реторика у моди (In). До сада је нисмо нигде видели нити могли да прочитамо. Она, најједноставније  речено подразумева увек ажурне податке о броју наставника по струкама, однос броја наставника према броју ученика ( такозвани teacher/student ratio), старосну структуру помоћу које се  прати природни одлив, али и уписну политику у наставничке школе у земљи. Да вас подсетим мала Србија има пет учитељских факултета, да не говорим о наставничким и смеровима на ненаставничким факултетима где се припремају будући наставници. Зна ли ико колико будућих наставника изађе са дипломама и упоређује ли те податке?  Такође и демографска кретања. Озбиљне земље са озбиљним министарствима просвете и институти које финансирају ту аналитику сматрају битном, имају такве компаративне податке и они су свима видљиви.

За разлику од њих ми имамо младе људе који не умеју да  воде један сложен и веома важан друштвени/државни систем. Петница,  математички и физички факултети ма колико да их поштујем не спремају кадрове који могу да управљају великим системима, већ наставнике почетнике или истраживаче који раде у тимовима, а то је нешто сасвим друго, сложићете се. Управљање великим системима подразумева специфична знања из области планирања, богато искуство  и системски начин мишљења.

Е сад, могли бисмо очекивати,  да није узалудно, да министар и његови људи поднесу оставке и часно као сви паметни људи кажу: Ово ми не умемо да радимо. 

Dualni epigoni

Koliko do prekjuče obožavali smo finski model obrazovanja. Najbolji u Evropi, a i Amerika mu se divi. Godinama smo grupe naših stručnjaka i kvazi stručnjaka slali tamo da vide i ponešto nauče. Finci su dolazili ovde i posedeli duže, a opet zarad poučavanja nas promašenih, izgubljenih i nedovoljno stručnih da uredimo naše škole i učinimo ih efikasnijim. Ne znam da li smo nešto naučili. Možda i jesmo.

Ne lezi vraže, nedavno dobismo novi uzor. Naš premijer po povratku iz Švajcarske zadade ministru prosvete da primeni švajcarsko-austrijsko-nemački model dualnog obrazovanja.  Nova euforija. Sve treba uraditi brzo, što pre, a to nam je neophodno zbog razvoja mile nam zemlje Srbije. Dualno nego šta! To smo pre Finaca, Švajcaraca i naših demokratskih i konvertitskih  inovatora zvali stručne i zanatske škole sa praktičnom obukom. Imali smo i nastavnike praktične obuke koji su učenike vodili na praksu u fabrike i druge privredne organizacije i tamo ih uz pomoć dobrih majstora obučavali da primene ono što u školi teorijski nauče. Konačno, imali smo zanatalije kod kojih su učenici paralelno sa pohadjanjem škole išli na obuku. Postojale su i škole učenika u privredi, a velike privredne organizacije imale su i svoje stručne škole. To znaju svi koji, kao i ja, duže pamte. To je bilo u socijalizmu i samim tim smo se odrekli svega što je u obrazovanju valjalo. E sad hoćemo to isto ali da zvuči evropski “dualno”, brzo i naravno naopako. Da li je moguće da svi ćute i dozvoljavaju nekompetentnim ljudima još jednu neuspelu reformu? Moguće, to smo bar naučili.

Pitam se  u koje fabrike i u koje privredne organizacije će učenici ići na obuku i ko će još i da im daje džeparac (zaradu) po idealnom modelu bogatih? Proizvodnju smo ugasili, a zanatlije izumiru. Doduše, radi po neka strana fabrika, dovoljno za slikanje i pohvalne TV reportaže. I još nešto o dualnom. Poznato je da škole  decu imigranata u pomenutim zemljama-uzorima  usmerevaju prvenstveno na zanate. Roditelji i deca se malo ili nimalo pitaju o daljem školovanju. Toliko o jednakim pravima za koja se mi zdušno zalažemo. Kod nas će kriterijum biti siromaštvo, zna se.

Nije kraj. Nova “novina” stiže pre neki dan iz Finske. Sprema se velika reforma kojoj se skoro čitav svet divi « Learning by Topics” iliti tematska interdisciplinarna nastava. Ništa novo u pedagogiji, počev od 19 veka.  Jedna tema  proučava se sa više aspekata odnosno sa stanovišta više disciplina pa će i nastavni program tako biti koncipiran.  Čekam dan kad će naš premijer da usklikne : Moramo da se ugledamo na najbolji školski sistem na svetu , drugim rečima Fince. Pa opet brzo, po zadatku. Zar je važno što za takav rad nemamo pripremljene nastavnike, a to je dug proces, nemamo opremljene škole itd..itd.. A nemamo ni privredu za ono dualno. 

O motivaciji nastavnika ne treba ni govoriti. Srozana prosveta pred velikim zadacima. Gde se tako postiže uspeh?

Izgleda da smo odavno prestali da mislimo. Tako valjda i treba i najviše odgovara velikom bratu.

Aktivnost dodele stipendija

Realizovali smo aktivnost dodele stipendija, saopštava balkanska barbika u pokušaju, u ime Ministarstva prosvete Srbije. Čita na konferenciji za medije i nije je sramota. Šteta što je niko u tom trenutku nije pitao šta znači to "realizovali smo aktivnosti dodele stipendija" da čujemo da li zna šta to znači?  Da li bi bila u stanju da kaže "dodelili smo stipendije", ili možda još nisu pa se pripremaju da to urade. Gospode, zar smo toliko glupavi i nepismeni? Kako ih biraju i ko ih je opismenjavao? Ne znam koliko puta sam mnoge iznervirala ponavljajući da Ministarstvo prosvete mora da bude pismeno. Bar pismeno, čak i kad tamo sedi gomila onih koji ne umeju da formulišu i vode smislenu i zemlji potrebnu politiku obrazovanja, odnosno prosvete. To bi trebalo da bude njihov posao, zar ne?

Kad čujem rečenicu s početka, pomislim kako bi bilo dobro da ne lupetaju ređajući fraze političko-birokratskog jezika bez značenja. Francuzi to zovu "drveni jezik" i biće da je analogno tome kod nas u upotrebi sintagma "drveni advokat" koja obeležava osobu koja je nekompetentna i niko ne zna šta hoće da kaže. Inače tu damu, barbiku u pokušaju, čula sam u emisiji "Šta kažete bre?". Baš primereno. 

Nije to jedini biser narečenog ministarstva. Čitam na njegovom sajtu da je jedan od zadataka u akcionom planu sprovođenja Strategije razvoja obrazovanja do 2020. uvođenje sistema majstorskog obrazovanja. Znate li šta je to? Školovanje majstora, odnosno otvaranje zanatskih škola. Ovako rečeno nije inovacija, nije evropski, ne prevodi se bukvalno na engleski, ali se zato engleski ili nemački prevode bukvalno, bez imalo brige o srpskom jeziku.

A tek akcioni plan ? To treba čitati na sajtu MPS-a. Gomila svega i svačega u narednih pet godina. Uglavnom formiranje različitih tela, grupa i komisija, pa onda pisanje dokumenata zakonskih i podzakonskih, akcionih planova i tako dalje. Zapravo hrpa papira posle kojih nema ničega jer stiže vreme za nove strategije.

Pa ajde, bre, bar se opismenite. Drugo ništa ionako nećete uraditi.  

Zidne novine i transparenti

Oni koji dugo pamte znaju šta su zidne novine i čemu su služile. Za mladje evo nekoliko bitnih podataka. Bile su prethodnica socijalnih mreža. Tekst i slike, obično na velikim formatima papira za pakovanje, takozvani pakpapir, postavljani su na vidnim mestima, u holovima i hodnicima škola i fabrika. Služile su da se neki i neke aktivnosti pohvale, a neki pokude. Poruka se nije prenosila planetarno već lokalno, ali je bila veoma važna. Zidne novine su imale veliki socijalni i moralni značaj medju socijalističkim trudbenicima i poslenicima. Pozitivna poruka, pohvala, davala je izvesne prednosti tako istaknutim pojedincima. Pokude su bile takodje upućene pojedincima i nije im se baš najbolje pisalo. Pokude i pobune na račun državne uprave, vlasti, nije bilo jer je prećutno bilo nedopustivo. Nije ni štrajk bio prihvatljiv,  ako ga je bilo sporadično završavao se odama rukovodećim kadrovima tamo gore jer oni nisu znali šta narodu rade oni dole...

Onomad, naš bizarni ministar prosvete lepo uputi prosvetne radnike u štrajk bez štrajka navodeći kao primer transparente. Eto, nosite transparente, kaze on, i preko njih izrazite svoje nezadovoljstvo. To bi otprilike moglo da izgleda ovako: „Plate su nam male“, „Molimo vas nemojte ih više smanjivati“. „Znamo da je naš ministar nemoćan ali mu odajemo priznanje što nas razume“ i slično. Ako izadju na ulice i nose transparente to je ipak štrajk. Zar ne? Dakle, zidne novine. Oblepite škole  i napišite i po neki grafit koliko da se približite novim medijima komunikacije.  Mogu vam i učenici pomoći  na društvenim mrežama. Eto tihog, otmenog načina pobune, pardon štrajka.  Nema smisla da se derete po ulicama, da deca gube časove i konačno uznemiravate ministra i njegove kolege toliko zabrinute za budućnost svih nas. I još nešto, nije u redu da sada kad samo što nismo procvetali od uspeha i napretka, mediji prenose tako potresne slike nezadovoljstva, a lepo je rečeno biće teško, strpite se za godinu, dve, tri... Bože moj, šta je to prema večnosti za one koji prežive fizički i psihički.  Konačno, radujte se kad vidite kako su mladi i fensi, od odela do naočara, kako su blagoglagoljivi. To su stvarno lepe slike, optimističke, da ih čitav svet poželi, mislim na ministre.

Jeste li čitali skoro ili ikad Radoja Domanovića? Preporučujem Stradiju.

Kako to rade Belgijanci

Preko sto hiljada ljudi na ulicama demonstrira zbog najave zamrzavanja plata i odlaganja odlaska u penziju. Odlučno, hrabro, solidarno, Samo zbog najave.

Naši prosvetni radnici ne mogu da se  slože, nerazumno podeljeni u  brojne sindikate, vodjene interesima sindikalnih mešetara, da svi , baš svi stupe u štrajk.  Čak im se  i ovaj zbunjeni i zgranuti ministar prosvete na neki način izruguje. Šta znači njegova izjava da je štrajk “bespredmetan”? Ništa. Može da priča šta hoće i nije mu neprijatno. Nastavnici malkice štrajkuju pa malkice rade, a najviše se mire da im rade šta hoće.

Povremeno se neko seti da nam je obrazovanje sve gore, a kako ne bi bilo. Tihi štrajk, poznati naš metod  po principu « baš me briga, ne mogu da me plate toliko malo koliko ja malo mogu da radim » i loše naravno. Nedostatak gradjanske hrabrosti, masovnih protesta, sve ostavlja u sivoj, nevidljivoj zoni i nikad neće dovesti do promena.  

Ako nećemo da se ugledamo na Belgijance, mi kojima su zavukli ruke u poluprazne džepove, zaposleni i penzioneri, ugledajmo se bar na advokate, bez obizra imamo li primedbi na njihovo ponekad nečasno ponašanje  i njihove zarade. Gradjanska hrabrost je ono što u takvim sučajevima najviše vredi, a nama je tako neophodna.

Tiha sabotaža u prosveti ima dalekosežne posledice, nije samo reč o gubljenju hrabrosti, ugleda, integriteta. Loše škole stvaraju loše i neodgovorne stručnjake, neznalice i nesavesne ljude, a onda se njima lako manipuliše. Nesavesni i korumpirani profesori su sastavni deo.

Desi vam se tako da vam lekari greškom izvade slepo crevo, raspore vas ko Cara Murata, potom ako naslutite da su pogrešili priznaju da je vaše slepo crevo kolaterlana šteta, drugo prećutkuju i kriju, ljute se ako ih pitate, a završili su fakultete često sa  desetkama. Nje li to poraz prosvete ? Nije li osim neznanja nešto gore ? Milsim  na etiku, na odgovornost, na profesionalnu čast, na svest o tome da se loše znanje i površnost, da ne izgovorim neodgovornost, svete naciji na duge staze. I nije samo u zdravstvu, tako je u svim oblastima. Pa ne može nam biti bolje ako nas rajinski mentalitet (povijenu glavu sablja ne seče) i loše obrazovanje bez vaspitanja drže uplašene od pobune, od borbe, ne samo za sebe, nego za opšte dobro bez kojeg nema ni pojedinačnog, što bi novokomponovani evropejci rekli “benefita”.

A evropski put, mantra, magla od koje kao da smo oslepeli pa ne vidimo kako se ljudi u Evropi bore za svoja prava, kako čuvaju svoje dostojanstvo i onima na vlasti kažu da ne mogu da rade šta hoće.

Internet, toaleti i konji

Eto nama novih i mladih ministara prosvete i sporta. Reklo bi se da su izabrani zbog izuzetnih kompetencija  i entuzijazma, želje da nam obrazovanje stvarno postane bolje, bar malo bolje. Ne sumnjam u njihovu uverenost  u sopstveno znanje i sposobnost da to postignu. Uostalom, zašto bi sumnjali u sebe kad kod nas svako može da bude ministar.

Radoznala i stalno upitana kako da nam bude bolje, počnem pažljivo da čitam i slušam njihove intervjue u medijima i saznajem najblaže rečeno zabavne stvari.  Tako prvo ministar sporta podržava izradu udžbenika  za fizičko vaspitanje. Za vežbanje bubanja pretpostavljam. Kad već nemaju sportske terene u školskim dvorištima niti salu ili bar neki koš, tamo u provinciji, pa „neka jašu konje“, mudro savetuje bivši vaterpolista. Čije, gde, kako, nije bitno. Zvuči tako engleski, evropski. Valjda mu je to bila namera.

Uskoro, čusmo  i mudre izjave novog ministra prosvete. Sa odsutnim pogledom,  zagledan u budućnost,  prvo nam je  objasnio da udžbenici nisu toliko važni jer deca danas mogu i treba da uče preko interneta, „on je jeftiniji od toaleta“, kaže.  Izgleda da su napojnice baba serama povećane što, priznajem, nisam znala, pa je odlazak u javni toalet skuplji od pretplate na internet , o kupovini računara da ne govorim niti o sadržaju i jeziku interneta. Možda je  mislio  na popravku i gradnju školskih toaleta, tamo gde ih nema, ko to zna?  Teško je dokučiti misli naučnog uma.

Potom nam narečeni ministar objašnjava da smo svi krivi za probleme u obrazovanju, što je savršena komunistička floskula,  da deca treba da dolaze u školu sa spiskom zahteva u pogledu znanja, da roditelji treba da se zapitaju da li bi svoju decu zaposlili u sopstvenim preduzećima i sve to tako vrlo ozbiljno. Biće da nas vidi kao magarce ako nismo konji koje njegov kolega nudi kao sportsku aktivnost.

Nije izostalo ni udvaranje nastavnicima „oni su naša elita“, ali elita ne sme da štrajkuje.

U medjuvremenu učenici neka  jašu konje,  kuckaju na svojim tabletima i ajfonima i  zdravo se obrazuju. Zemlja pokrivena internetom.  Garantujem da će se tome radovati. I još nešto, problem školskih toaleta će nestati sa dnevnog reda, pa tu je priroda.

Šta ćemo sa našom intelektualnom elitom, ne znam.