Profesore biju, zar ne?

Roditelji a i učenici sve češće dižu ruku na nastavnike  kad nisu zadovoljni ocenama. Čini se da niko više od škole ne očekuje znanje i neke sposobnosti već samo visoke ocene. Odlčne ocene otvaraju vrata daljem školovanju, bolje rečeno upisu u neke prestižne škole i fakultete.  Postale su i jedan od kriterijuma za dobijanje posla. To bi bilo u redu kada bi visoke ocene odražavale znanje i veštine predvidjene za sticanje u toku školovanja.  Na žalost  to tako nije. Forma je važna posebno onima koji mogu sve da kupe a i da tuku, ako treba. Oni svojim mezimcima hoće da pruže sve najbolje, a to su društveni prerstiž i brza  zarada po svaku cenu. Znanje ni njima nije bilo bitno a ni   potrebno da se u ovoj izgubljenoj zemlji brzo obogate ili popnu na lestvici društvenog ugleda, šta god da to znači. Ko sad može da kaže da oni nisu sposobni, spremni za život kad njihov društveni status u biznisu  i  politici upravo o tome svedoči.

Istini za volju  pravi bogataši i moćnici  mogu da plate privatne škole i fakultete, a tamo se zna..  . Oni na vrhu nemaju potrebe da blju profesore, samo promene školu i plate diplomu. Jednostavno. Oni koji se penju ka njima nestrpljivi su . Gube živce sa profesorima i onda nije čudo… biju.

E da su samo roditelji i njihova deca ti koji napadaju profesore (nastavnike, svejedno kako ih zovemo). U medijima se pominju samo u negativnom kontekstu. Prosvetna politika ih skoro ne poznaje osim kad očekuje da budu tihi i uspešni izvršioci reformi, strategija, programa …. Sve naše strategije, a o njima sam već pisala, očekuju da profesori budu posebno obučeni, spremni, feksibilni, inovativni članovi društva, lokomotiva razvoja koja stoji na sporednom koloseku, ne smeta i ne oglašava se, a uglnaca se samo u retkim prilikama kad  treba da povuče paradni voz. Kad zabrljaju onda eto ministara i pomoćnika da im preko medija priprete i obećaju istragu …. Ispitaće i greške nastavnika koji su dobili batine, biće da se nisu pridržavali zakona i pravilnika…

Konačno, šta hoće ti bedni profesori koji nikad u svom radnom veku neće uspeti da imaju više do skromno opremljenog stana, ako ga imaju, i jeftinog letovanja u aranžmanu za srpske turiste tankog novčanika.  Pa nisu oni ti koji zaslužuju poštovanje. Nisu uspeli i Bože moj ako ih klepe ponekad…..

Mala matura, odlazak značajnog profesora, Pjer Karden i još po nešto

Ubiše se učitelji i profesori maternjeg jezika da decu nauče da se vlastita imena, na primer, pišu velikim slovom. Na pismenim zadacima to je neoprostiva greška. To je u redu sve dok naši kreatori prosvetne politike i standarda učeničkih postignuća na kraju osmogodišnjeg školovanja ne kažu suprotno. A oni mogu i to uz nadmeno blagonaklon osmeh  zbog “nedostatka pameti” onih koji postvaljaju pitanja. Ti koji nisu pametni kao vlastodršci  ne razumeju kako je moguće da se  na testu prizna kao tačan odgovor  ime pisca napisano malim slovima jer se pitanje nije odnosilo na to kako se ime piše već na to ko je autor dela. Misle li da smo svi budale i polupismeni?  Kako se uopšte može prihvatiti da dete posle osnovnog osmogodišnjeg školovanja pogreši u pisanju vlastitog imena? Kad će se to mladi opismeniti ako nisu u osnovnoj obaveznoj školi? Govori li sve ovo o potpunom padu našeg obrazovanja ili su oni koji ga uredjuju  već u nekoj drugoj galaksiji ? Možda oni već imaju implante znanja i mudrosti u svojim dlanovima ali neće da ih koriste bez velike potrebe. Stvarno je moguće,  kako bi nas inače tako sa prezirom ubedjivali da ništa ne razumemo.

Ima još puno toga što  ne razumem. Na primer, nedavno je preminuo naš istaknuti univerzitetski profesor skandinavistike. Na komemoraciji su govorili ambasadori četiri skandinavske zemlje  iskazujući veliko poštovanje čoveku koji je izgradio značajne  kulturne mostove izmedju naše zemlje i tih zemalja. Čitali ste sigurno u novinama. Niko iz Ministarstva prosvete. Nisu imali vremena jer su se upravo spremali za gala modnu reviju Pjer Kardena u bašti Belog dvora. Televizija ih uslikala onako razdragane u tom glamuru. 

Pogani su ti mediji. Svedoče i kad ne treba, a postavljaju i pitanja

Tuberkolozni učitelj u jednoj beogradskoj osnovnoj školi inficirao učenike. Šta se može, direktorka škole kaže da nije imala zakonsku osnovu da ga šalje na lečenje ili da ga suspenduje. Ko bi još od birokrata i kadrova očekivao profesionalnu savest, a tek incijativu i samostalno odlučivanje? Koješta.

Prepoznavanje i ponos

 Ako ste školsku drugaricu ili druga sreli posle mnogo godina, dosta izmenjene  a ipak shvatili da su to oni, po očima, hodu, kosi, znači da ste ih  prepoznali  i to je normalno. Možete prepoznati pijanog čoveka, simptome neke bolesti….Da li je prepoznavanje reč kojom možete označiti sve čega ste svesni, što znate? Nisam sigurna.

 Da li je normalno da prepoznate potrebu mladih za sportom, prepoznate potrebu za ekonomskim razvitkom, potrebu za boljom medicinskom negom, i tako dalje i tako dalje. Šta bi bilo kad te potrebe ne bismo prepoznali? Da li bi to značilo da ne postoje. Ko bi normalan rekao da sport nije potreban mladima ili da ekonomski razvitak nije bitan?  Ne znam samo šta se tu prepoznaje, osim ako su naši političari zaboravili na te normalne potrebe  pa se sad nekako prisećaju, prepoznaju neke stvari u svom sećanju, a novinari zdušno ponavljaju, posebno oni nedoučeni.   

Politički, pa onda  odmah i medijski novogovor nemaju granica u kvarenju  našeg jezika i njegovom siromašenju.  Sa ponosom prikazujemo  da smo ponovo počeli da pravimo čarape, nemačke  a naše,  da  smo otvorili fabriku čuvenog, uzgred budi u svetu najviše kažnjavanog i zabranjivanog, Benetona zbog eksploatacije dečje radne snage i slično.  Prepoznali smo, gle čuda, da imamo prirodne uslove za gajenje autohtonih konja i krava, kao da naši seljaci to oduvek nisu znali.  Ono što oni uspešno prepoznaju to je demagogija i zato ih baš briga za nečije predizborno prepoznavanje uslova za gajenje krava buša.

Sa ponosom prikazujemo i sav svetski serijski šund i plaćamo televizijsku pretplatu kako bismo saznali šta smo sve, koliko juče, prepoznali da nam treba, a sve zahvaljujući našim mudrim današnjim i budućim liderima. U suprotnom živeli bismo ne znajući šta nam treba i šta nam nedostaje. Oni su tu da prepoznaju i da nam sa ponosom saopšte.

Tako nam i treba.  Mi više nemamo djake i učenike, imamo školarce ( school children ili écoliers bukvalno prevedene), nemamo vaspitanje i obrazovanje, imamo edukaciju (education), Ministarstvo prosvete svaki čas prepoznaje potrebe obrazovanja i to mu sve dodje kao velika briga. Prepoznalo je i potrebu da se napiše još jedna skupa strategija razvoja obrazovanja i po ko zna koji put planira ono što je nerealno. 

Ljutimo se na mlade što sve češće rečenicu završavaju sa i tako to, jer ih objašnjavanje smara  i rečnik im je sve siromašniji.  Uostalom zašto da ga bogate kad toliko toga mogu da postignu  prepoznavanjem potreba  i prikazivanjem  novih čarapa sa ponosom.

Zašto deca mrze školu?

Istina je da deca nikad nisu obožavala školu, odnosno obavezu koja im je uskraćivala vreme za igru, druženja, zadovoljavanje specifičnih interesovanja. To je tako i sasvim je normalno iz dečje perspektive. Ako su pristajala lakše na tu obavezu to je zato što su im roditelji, dok su bili mali,  ponavljali da je to za njih važno, a potom zato što ih je u školi nešto zainteresovalo i što su tamo doživeli neko zadovoljstvo ili satisfakciju. Svest o značaju znanja koje se u školi stiče i znanja uopšte razvija se postepeno i prihvata ako je obrazovno okruženje stimulativno. Šta to znači? To znači da nastavnici, odnosno škola, primenjuju metode koje naučne činjenice pretočene u školske programe čine jasnim, shodno uzrastu i smislenim,  shodno životu i budućem sticanju znanja. Ako načini rada dovedu decu do razumevanja i svesti o smislu i svrsi usvajanja nekih znanja onda je veoma verovatno da učenicima neće biti mrski predmeti koje  ne razumeju jer su krcati definicijama, terminima i formulama čije značenje jednostavno ne mogu da „pročitaju“.

U Politici nedavno čitamo reakciju na izjave direktora Petnice o tome da je način rada sa decom veoma bitan za njihov razvoj i uspeh. Autorka teksta se poziva na  psihološko istraživanje koje pokazuje da metode rada sa decom nisu presudne.  Ne znamo ni metod ni  uzorak ni sve drugo što je bitno za pouzdanost tog istraživanja ali autorka površno zaključuje  da je  sigurno tako. Naučna pretenzija bez naučne distance. Ako naša škola pati od brojnih  nedostataka o kojima, doduše kolokvijalno za štampu, govori direktor istraživačke stanice Petnica, onda su to sigurno organizacija i metod rada sa decom. Iskustva iz Petnice potvrđuju upravo ono što neke psihološke teorije  opovrgavaju smanjujući broj dece koja imaju veće potencijale od onoga što u školi postignu. Kad su kognitivne sposobnosti u pitanju mnogo je više, znatno više, dece koja ih u startu imaju. Sistem obrazovanja, ustrojen u eri industrijske revolucije , a osnovne odlike su se održale do danas, nekima jednostavno zakoči razvoj  upravo zbog problema na koje iskustvo Petnice ukazuje. I ne samo Petnice. Postoje mnogi primeri za čiji značaj nisu potrebni ni istržvački ni teorijski radovi, već samo dobra opservacija prakse, a oni govore da neki inače nepopularni školski predmeti postaju omiljeni zahvaljujući veštini nastavnika. Obrazovanje nastavnika je ključ stvaranja dobre i privlačne škole koja će omogućiti da veliki broj dece razvije svoje potencijale, stekne naučnu pismenost i usvoji potrebna znanja. To je područje u kojem treba voditi bitku za bolju školu.

Tvrditi da postoje deca koja ne mogu imati veća postignuća, odnosno da postoje nepremostive startne razlike koje ih u akademskom smislu onemogućavaju, nije humanistička. Posebno sto je reč o deci koja nemaju posebne potrebe.  Zapadna psihološka literatura poznaje tremin  late bloomers   za one koji naknadno „procvetaju“, razviju se i postignu više nego što se prema nekim ranim testovima opštih  sposobnosti ili mišljenju stručnjaka od njih očekivalo. Konačno, danas psihologija poznaje i pedagoška praksa sve više uvažava postojanje takozvanih višestrukih sposobnosti (Multiple intelligences), što znači potrebu veoma diversifikovanih pristupa deci u procesu  obrazovanja. Ne dati im šansu prilagođenim metodama i dobro obučenim nastavnicima nedopustivo je  a to je  i zločin je prema naciji.

Efikasnost studiranja- nemoć ili oportunizam

Čitam ovih dana izjave o tome kako Bolonjsku deklaraciju nismo primenili kako treba i do kraja, da je prolaznost na ispitima niska, da postoje profesori zbog kojih studenti produžavaju studije po dve tri godine.  Ništa novo. Medjutim, ipak je čudno da se na te probleme žale oni koji su zaduženi da ih rešavaju  a  i sami su profesori na fakultetima.  Rektor Beogradskog univerziteta kaže da bi on da ima moć suspendovao profesore kod kojih je izrazito niska prolaznost na ispitima. Zar  nema baš nikakvu moć, zar ne postoje mehanizmi koje bi mogao da pokrene, a koji će učiniti da  dekan Geografskog fakulteta, na primer, suspenduje profesorku koja obara studente zato što  ne znaju koliko smo ovaca imali 1939. godine, a koliko je svinja nestalo u II svetskom ratu i slično? Studenti se već duže vremena žale. I to je to. Niko ne reaguje.  Kad smo kod Geografskog fakulteta još jedna neverovatna priča. Predmeti psihologija i pedagogija prebačeni su u izborne, opet niko nije reagovao, a sa tog fakulteta oko 80% studenata ode u nastavu, odnosno zaposle se kao profesori geografije.

Predsednica Prosvetnog saveta, profesor Univerzietata daje intervju koji bih potpisala, sa jednim ali i nekoliko znakova pitanja. Zašto fakulteti nisu stvarno reformisali studije već su svoje glomazne predmete iscepkali u više malih, jednosemestralnih u kojima se sada iste stvari ponavljaju. Isto samo malo drugačije. Ne znam da li je fakultet na kojem predaje predsednica Prosvetnog saveta uradio isto, ali sam sklona verovanju da jeste. Koliko su profesori studentima na raspolaganju posebna je priča a kako se uvek igramo nedovršenih reformi stara je priča.

Ko u ovoj zemlji ima nadležnost, kredibilitet, moć da uredi neke stvari u obrazovanju, ovog puta u visokom ? Izgleda niko, a svi se ljute i sede na svojim pozicijama, ubdejeni valjda da tako poštuju demokratski princip nemešanja…. Inače kad bismo mogli i smeli mi bismo mnoge stvari uredili…. Stvarno?

Nasilje, Gradjansko, Veronauka

Nasilja medju decom sve vise. Nešto što se takoreći do juče nije dešavalo u školama, medju osnovcima, sad je sve češća pojava. Nisu se deca potukla već su jedni ponižavali i maltretirali druge na najgori mogući način. Zabrinuti roditelji i mediji, ponekad i nastavnici, mada se čini da su već oguglali . Nemam utisak da se iko ozbiljno bavi uzrocima sve češće ispoljenog devijantnog ponašanja dece. Uveli smo pre deset godina, doduše brzopleto i politički motivisano, dva nova predmeta u škole: veronauku i gradjansko vaspitanje  da bi  odgajali dobre, tolerantne i odgovorne gradjane, a pre svega da bismo tamo onom svetu koji u nas sumnja pokazali da smo demokrate.

Uvek sam bila protiv uvodjenja veronauke i gradjanskog vaspitanja kao školskih predmeta. Smatram da odgovoran, tolerantan, svestan  gradjanin, Bogu ugodan  ne moze da  se formira tako što će u školi “da uči” gradjansko ili veronauku kao predmete. U pitanju je vaspitanje, a ono pretpostavlja da sve  što se dogadja u školi i oko nje bude u skladu sa prinicipima na kojima su ova dva predmeta uvdena. To znači i da se  vaspitači (nastavnici, roditelji, ukupno okruženje)  svakodnevno ponašaju  tolerantno, odgovorno prema zajednici, poslu, kolegama, deci…  Moral i ponašanje odraslih koji decu okružuju, poučavaju, neguju, sa kojima komuniciraju su ključni za razvijanje očekivanih , gradjanskih , demokratskih i moralnih nazora. Kako se ovo jedno od drugog može  odvojiti i podeliti u školske predmete ne znam.  Znam da se to  neće postići pričama o Hristovim patnjama , niti pričama o gradjanskim pravima, a tek nikad ako se prvo predaje kao dogma a drugo kao politiziranje. Hristove patnje deca teško mogu dovesti u vezu sa patnjom njihovih maltretiranih drugova. Bojim se da  je to za njih apstrakcija kao i Markovo oranje drumova.

Funkcionisanje političkog sistema ih ne interesuje  na način na koji to misle tvorci programa i zamisljenih radionica o rešavanju problema lokalne sredine i proceni odgovornosti vlasti.  Njihova zajednica je škola pa ako odgovornosti i razumevanju treba da se uče , a to je najvažnije za demokratiju i dobrog gradjanina, onda se to čini na  proceni i poboljšanju atmosfere u samoj školi. Drugo je sve izvan njihovog stvranog vidokruga. Njima su  bliski problemi kao što su nerazumevanje nastavnika, naneta nepravda, povreda njihove ličnosti, a ne da li vlast rešava adekvatno ili ne problem pasa lutalica.  

Jedni ih tako uče da  budu evropljani, demokrate, politički osvešćeni, a drugi da budu bogobojažljivi i vernici. Negde izmedju nasilje klija i niče pa bi se reklo da ova dva školska predmeta služe kao dva klimava brvna postavljena sa pogrešnim ciljem na pogrešno mesto, izmedju kojih se lako upada u kaljugu.

Mediji prepuni nasilja. Sva ozbiljna istraživanja pokazuju da se pod njihovim uticajem bitno smanjuje osetljivost na patnje drugih i da se usvajaju modeli ponašanja. Svakodnevni naš život nije slika hrišćanske dobrote niti gradjanske odgovornosti, osim kad nas ovako zatrpaju sneg i led pa to posluži i kao dobar politički marketing. Deca nisu naivna kao što mislmo. Ona pažljivo slušaju i gledaju šta odrasli oko njih rade, šta pričaju, kako se ponašaju…sve drugo je samo još jedna školska obaveza koju će preživeti i zaboraviti, naravno.

Nije više knjiga u kojoj se piše

Predlog izmena zakona o udžbenicima dostavljen Skupštini Srbije  malo je korigovan. Nema više one famozne odrednice da je udžbenik knjiga u kojoj se ne piše, ali zato i dalje ima odrednice da je namenjen višegodišnjoj upotrebi, za svaki slučaj.  Sad je druga vrsta mudrosti zablistala. Udžbenik je »osnovno nastavno sredstvo« služi za sticanje kvalitetnih znanja ( ništa bez ove floskule), veština, formiranje vrednosnih stavova, razvoj intelektualnih sposobnosti. Dakle, namenjen je prevashodno  učenicima da steknu i razviju sve živo čega se pisci ovih predloga sete. Pa šta će im onda druge knjige i druga sredstva, ako će udžbenik biti toliko moćan.

Kako je to udžbenik osnovno nastavno sredstvo, nije mi jasno.

Ako izuzmemo da će učenici na časovima jezika čitati i prevoditi tekstove iz udžbenika, eventualno gledati neke ilustracije ili šeme iz drugih predmeta,  šta će to nastavnik da radi sa udžbenikom na času?  Sama reč nastavno sredstvo govori da je reč o nekom sredstvu koje se koristi i može da se koristi u nastavi, a iz udžbenika, koliko znam deca uče kod kuće.Da li je zaista neophodno da se sve  spakuje u floskule i poluučeni birokratizovani  jezik naše prosvete?

Pa onda posle osnovnog nastavnog sredstva slede: radna sveska kao »drugo nastavno sredstvo«, pa zbirka zadataka kao »drugo nastavno sredstvo«, pa još i »druga nastavna sredstva« ...itd.. itd... Pobogu!

Istine radi, pojašnjene su odredbe koje se odnose na to šta se smatra, odnosno ne smatra promenom sadržaja udžbenika, mada nisam sigurna da je i dalje jasno da se promenom sadržaja ne smatraju dopune novim naučnim sadržajima. Neka naučna saznanja ili dobra pedagška iskustva mogu biti primenjeni tako da udžbenik dobije sasvim drugačiji karakter. Šta onda? Gde je granica promene?

Čitajte i ne samo ovaj predlog. Na  sajtu Skupštine Srbije su i drugi novi predlozi zakona o osnovnom i srednjem obrazovanju i o obrazovanju odraslih.

Šta je udžbenik?

 Opet galama oko udžbenika, opravdana ili neopravdana, mene je podstakla da ponovo pročitam Zakon o udžbenicima i nastavnim sredstvima i Nacrt zakona o izmenama i dopunama istog zakona. Već sam pisala o tome da je odluka o besplatnim udžbenicima, bez obzira na socijalni položaj porodica učenika, nerazumna u siromašnoj zemlji. Posebno je nerazuman i neopravdan onaj njen deo o obavezi vrćanja tih knjiga na kraju školske godine, neoštećenih i čistih. Ako deca po njima pišu, ako ih oštete na bilo koji način, roditelji će morati da kupe nove i vrate školi. Pa ko je tu oštećen? Siromašna deca, naravno. Neću tu priču da ponavljam (post, april 2011.). 

Ono što me je sad šokiralo jeste pokušaj da se taj deo odluke ozakoni i to kroz predlog nove definicije udžbenika u Nacrtu izmena i dopuna zakona o udžbenicima. Ni u važećem Zakonu nije srećno definisan udžbenik jer su to radili činovnici koji ne mogu da se otmu od ustaljene frazeologije, no to sada nije bitno.  Tamo izmedju ostalog stoji i šta  sve podrazumeva udžbenik, odnosno “udžbenički komplet” a tu spadaju i radna sveska i zbirka zadataka. Nacrt izmena i dopuna zakona o udžbenicima menja tu definiciju i prosto neverovatno kaže: “Udžbenik je knjiga iz koje učenik uči, u kome se ne piše, odnosno ne sadrži radni deo, a namenjen je višegodišnjoj upotrebi….”

Radna sveska i zbirke zadataka su druga nastavna sredstva za jednogodisnju upotrebu. Udžbenik tako dođe kao sirotinjski zimski kaput koji se čuva da bi ga mladji u porodici nasledjivali, a radne sveske i zbirke zadataka kao čarape. Eto, tako naš prosvetni zakonodavac ( čitaj stručnjaci koji stoje iza ovih “srećnih” odrednica) deci zakonom zabranjuje da pišu po udžbeniku, a da pritom sve buljeći u tekst, šeme i slike razvijaju misaone sposobnosti i stiču takozvana kvalitetna znanja, za koja niko tačno ne zna šta su.

Čudi me da zakonski nisu odmah definisane kazne za decu i roditelje pa neka odmah saznaju šta ih čeka ako im padne na pamet da nešto u tekstu podvuku ili slučajno sa strane dopišu. Ako hoće da pišu i šaraju, tu su radne sveske i zbirke zadataka.

Višegodišnja upotreba udžbenika, pod uslovom da se neoštećen vrati školi? A onda nam zakonodavac kaže da se udžbenici menjaju shodno promenama nastavnog programa, sve  u nadi da se programi neće stalno menjati. E tu dolazimo do još jednog zanimljivog člana u predlogu za izmene i dopune Zakona o udžbenicima.  Pazite, promenom sadržaja udžbenika ne smatraju se “izmene i dopune novim zvaničnim i naučnim podacima...” Tako isti udžbenik ima da traje bez obzira na nove naučne podatke,  jer se siromašna država napregla da ih besplatno podeli svoj deci,pa ne može da prati i nove naučne podatke. To bi bilo previše.  Zar to nije isto kao kad se siromašna porodica napregne da kupi kaput koji će najmanje troje dece u porodici nositi kako pristižu, bez obzira da li je tesan, kratak ili predug.

Stručnjaci koji su se potrudili da nam kompetentno  ponude odgovor na pitanje šta je udžbenik, kažu da je udžbenik podrška procesu učenja, da ima razvojno-formativnu funkciju i da je potpora misaonom procesu. Treba da bude takav da omogući uspostavljanje aktivnog odnosa prema ponudjenom sadržaju. Zato još jednom pitam da li je zabranjeno  podvlačenje, dopisivanje, pisanje na margini teksta, stavljanje oznaka u vidu podsetnika samo zarad višegodišnje upotrebe jednog te istog udžbenika u skladu sa onim što udžbenik zaista treba da omogući? Naravno da nije. 

Bojim se da nikad nećemo saznati ko su mudraci koji stoje iza formulacije  da je udžbenik knjiga u kojoj se ne piše.

Srećna i bolja od prethodne

Želim  da nam 2012. godina bude bar malo bolja i radosnija od odlazeće. A kako? Pa tako što ćemo prestati da čitamo prve stranice dnevnih listova, da gledamo televizijske vesti da razgovaramo o politici. Prestanimo da im verujemo kad kažu da će biti gore, ako im inače ne verujemo da će biti bolje. Potisnimo ih iz naše svakodnevnice. Vratimo se lepoj književnosti, čitajmo ponovo klasike, velike romane i sjajne priče svetskih pripovedača., onih kojih više nema u školskoj lektiri jer  kažu da  ne odgovaraju senzibilitetu  današnje dece. Dobro, ajde da mi koji nismo toliko “digitalni " a  ipak smo vaspitači pročistimo sopstveni duh. Da se setimo vrednosti kao što su  čestitost i  odanost, da pravo znanje nije u veštini baratanja svakodnevnim frazama , u bilo kojoj oblasti. Da pročistimo sopstveni jezik i ponovo ga učinimo podjednako razumljivim i onima koji nisu deo “posvećenog kruga intelektualaca”. Ovi potonji  uglavnom pretenduju da su pametniji i vredniji od ostalih, a to dokazuju nerazumljivim tudjicama i kovanicama i tako stvaraju privid velike nauke.

Družimo se više sa prijateljima dalje od trpezarijskog stola i televizora. Razgovarajmo o pročitanim knjigama , o umetnosti, o prirodi, o doživljajima. Ne pratimo političare i estradne zvezde da bismo saznali da li su bolesni ili nesrećni…

Priznajmo da su nam škole  sve nemoćnije, pa onda razmislimo valja li ozbiljno preispitati našu pedagošku nauku i obrazovnu politiku.  Ako dodjemo do saznanja o tome šta ne valja i šta treba menjati, skupimo hrabrost, a treba nam jer smo oportunisti,  i to recimo jasno i glasno, profesionalno, a ne političarenjem. Neće biti lako, znam. Ima i previše samozvanaca  u našj prosveti.  Ipak, recimo im šta mislimo….

Toliko od mene da nam ipak bude lakse i malo bolje.

Glupače , pornografija, rotirajuci neboder…..

Pročitam nekoliko dnevnih listova, pogledam on-line vesti i ozbiljno se zapitam ko je ovde lud? Svi mi  ili samo oni koji misle da nas vode u bolji život.. U odobrenim udžbenicima za osnovnu školu  navode se sledeći gramatički primeri  za sufiks „ lozov-ača - vrsta pića, glup-ača - ženska osoba, krast-ača - vrsta žabe...“. U udžbeniku za tehničko i informatičko obrazovanje linkovi za pornografske sajtove. Opština Novi Beograd potpisala memorandum o saradnji (šta god da to znači) sa stranom kompanijom koja bi trebalo da gradi rotirajući „neboder“ sa 80 spratova, a svaki od njih se okreće po želji srećnih vlasnika apartmana. Neki fakulteti blokirani „izgrednicima“, dekani ne znaju da li su to njihovi studenti, Rektor priziva državnu (čitaj policijsku) odlučnu intervenciju. Premijer nas uverava da nema mesta panici zbog nove svetske krize koje se toliko boji razvijeni svet. Možda je u pravu, daleko smo od tog sveta, a  nemamo mnogo toga da izgubimo, osim  razuma. Ako primeri sa kojima sam počela ne svedoče o gubitku razuma, ne znam šta govore.

Da li je moguće da u srpskom jeziku nema reči kojima bi se mogao dodati sufiks  ača a da to ne budu  lozova rakija, žaba i glupa žena?  Sudeći po medijima, posebno elektronskim, po govoru mladih, po tekstovima u štampi i stručnim publikacijama, lingvisti su u izumiranju, pa bolje primere za gradnju reči sa dodatkom sufksa nije lako naći. Onda lozovača i glupača nekako idu zajedno. A sirota  nedužna žaba  stavljena u vodu koja se lagano zagreva opominje da smo i mi u loncu koji je blizu ključanja.

Da li je moguće da se odobravaju udžbenici koje niko pažljivo ne čita? Očito jeste. Sada će da stradaju sitni činovnici , sekretari komisija koje su kao pregledale udžbenike. Recenznti su ugledni stručnjaci pa nema smisla izlagati ih javnoj osudi, Prosvetni savet i Ministarstvo prosvete vode veliku obrazovnu politiku, ne znaju gde im je glava, ali   se  honorara ne odriču. Izdavači  udžbenika imaju pare i demokratski smo ih namnožili kao da nas je bar 16 miliona, a ne jedva šest. Ministar je ljut, narediće istragu. Pa nije on Japanac...

Da li je moguće da neko iole razuman  planira rotirajući neboder od 80 spratova u Novom Beogradu, gradjevinsko i tehnološko čudo i monstrum medju ruinama novobeogradskih blokova u kojima ne rade ili jedva rade liftovi do 10 sprata? I ko će to da kupi i čemu to služi, osim još jednoj velikoj iluziji o napretku- dinamična arhitektura. Kad može Dubai zašto ne bismo i mi. Stranac sve plaća, samo da mu damo plac  da rovaši.  Ako posle budemo osudjeni na velike svote na osnovu Pariske arbitraže, na primer, pa moraćemo da platimo jer smo mi odgovorna država. Pozajmićemo opet, samo da sačuvamo obraz . Sećate li se one pesme Ajde Jano ajde dušo kuću da prodamo, da prodamo samo da igramo... A prigodna bi bila i Igrale se delije na sred zemlje Srbije...

Skoro da zaboravim, ako vas interesuje Pedagoško društvo je i dalje na ulici i u blokadi.

Ko veruje  kalendaru  Maja neka se ne sekira, posle će sve biti nevažno.