Ako ste školsku drugaricu ili druga sreli posle mnogo godina, dosta izmenjene a ipak shvatili da su to oni, po očima, hodu, kosi, znači da ste ih prepoznali i to je normalno. Možete prepoznati pijanog čoveka, simptome neke bolesti….Da li je prepoznavanje reč kojom možete označiti sve čega ste svesni, što znate? Nisam sigurna.
Da li je normalno da prepoznate potrebu mladih za sportom, prepoznate potrebu za ekonomskim razvitkom, potrebu za boljom medicinskom negom, i tako dalje i tako dalje. Šta bi bilo kad te potrebe ne bismo prepoznali? Da li bi to značilo da ne postoje. Ko bi normalan rekao da sport nije potreban mladima ili da ekonomski razvitak nije bitan? Ne znam samo šta se tu prepoznaje, osim ako su naši političari zaboravili na te normalne potrebe pa se sad nekako prisećaju, prepoznaju neke stvari u svom sećanju, a novinari zdušno ponavljaju, posebno oni nedoučeni.
Politički, pa onda odmah i medijski novogovor nemaju granica u kvarenju našeg jezika i njegovom siromašenju. Sa ponosom prikazujemo da smo ponovo počeli da pravimo čarape, nemačke a naše, da smo otvorili fabriku čuvenog, uzgred budi u svetu najviše kažnjavanog i zabranjivanog, Benetona zbog eksploatacije dečje radne snage i slično. Prepoznali smo, gle čuda, da imamo prirodne uslove za gajenje autohtonih konja i krava, kao da naši seljaci to oduvek nisu znali. Ono što oni uspešno prepoznaju to je demagogija i zato ih baš briga za nečije predizborno prepoznavanje uslova za gajenje krava buša.
Sa ponosom prikazujemo i sav svetski serijski šund i plaćamo televizijsku pretplatu kako bismo saznali šta smo sve, koliko juče, prepoznali da nam treba, a sve zahvaljujući našim mudrim današnjim i budućim liderima. U suprotnom živeli bismo ne znajući šta nam treba i šta nam nedostaje. Oni su tu da prepoznaju i da nam sa ponosom saopšte.
Tako nam i treba. Mi više nemamo djake i učenike, imamo školarce ( school children ili écoliers bukvalno prevedene), nemamo vaspitanje i obrazovanje, imamo edukaciju (education), Ministarstvo prosvete svaki čas prepoznaje potrebe obrazovanja i to mu sve dodje kao velika briga. Prepoznalo je i potrebu da se napiše još jedna skupa strategija razvoja obrazovanja i po ko zna koji put planira ono što je nerealno.
Ljutimo se na mlade što sve češće rečenicu završavaju sa i tako to, jer ih objašnjavanje smara i rečnik im je sve siromašniji. Uostalom zašto da ga bogate kad toliko toga mogu da postignu prepoznavanjem potreba i prikazivanjem novih čarapa sa ponosom.
Нема коментара:
Постави коментар