Istina je da deca nikad nisu obožavala školu, odnosno obavezu koja im je uskraćivala vreme za igru, druženja, zadovoljavanje specifičnih interesovanja. To je tako i sasvim je normalno iz dečje perspektive. Ako su pristajala lakše na tu obavezu to je zato što su im roditelji, dok su bili mali, ponavljali da je to za njih važno, a potom zato što ih je u školi nešto zainteresovalo i što su tamo doživeli neko zadovoljstvo ili satisfakciju. Svest o značaju znanja koje se u školi stiče i znanja uopšte razvija se postepeno i prihvata ako je obrazovno okruženje stimulativno. Šta to znači? To znači da nastavnici, odnosno škola, primenjuju metode koje naučne činjenice pretočene u školske programe čine jasnim, shodno uzrastu i smislenim, shodno životu i budućem sticanju znanja. Ako načini rada dovedu decu do razumevanja i svesti o smislu i svrsi usvajanja nekih znanja onda je veoma verovatno da učenicima neće biti mrski predmeti koje ne razumeju jer su krcati definicijama, terminima i formulama čije značenje jednostavno ne mogu da „pročitaju“.
U Politici nedavno čitamo reakciju na izjave direktora Petnice o tome da je način rada sa decom veoma bitan za njihov razvoj i uspeh. Autorka teksta se poziva na psihološko istraživanje koje pokazuje da metode rada sa decom nisu presudne. Ne znamo ni metod ni uzorak ni sve drugo što je bitno za pouzdanost tog istraživanja ali autorka površno zaključuje da je sigurno tako. Naučna pretenzija bez naučne distance. Ako naša škola pati od brojnih nedostataka o kojima, doduše kolokvijalno za štampu, govori direktor istraživačke stanice Petnica, onda su to sigurno organizacija i metod rada sa decom. Iskustva iz Petnice potvrđuju upravo ono što neke psihološke teorije opovrgavaju smanjujući broj dece koja imaju veće potencijale od onoga što u školi postignu. Kad su kognitivne sposobnosti u pitanju mnogo je više, znatno više, dece koja ih u startu imaju. Sistem obrazovanja, ustrojen u eri industrijske revolucije , a osnovne odlike su se održale do danas, nekima jednostavno zakoči razvoj upravo zbog problema na koje iskustvo Petnice ukazuje. I ne samo Petnice. Postoje mnogi primeri za čiji značaj nisu potrebni ni istržvački ni teorijski radovi, već samo dobra opservacija prakse, a oni govore da neki inače nepopularni školski predmeti postaju omiljeni zahvaljujući veštini nastavnika. Obrazovanje nastavnika je ključ stvaranja dobre i privlačne škole koja će omogućiti da veliki broj dece razvije svoje potencijale, stekne naučnu pismenost i usvoji potrebna znanja. To je područje u kojem treba voditi bitku za bolju školu.
Tvrditi da postoje deca koja ne mogu imati veća postignuća, odnosno da postoje nepremostive startne razlike koje ih u akademskom smislu onemogućavaju, nije humanistička. Posebno sto je reč o deci koja nemaju posebne potrebe. Zapadna psihološka literatura poznaje tremin late bloomers za one koji naknadno „procvetaju“, razviju se i postignu više nego što se prema nekim ranim testovima opštih sposobnosti ili mišljenju stručnjaka od njih očekivalo. Konačno, danas psihologija poznaje i pedagoška praksa sve više uvažava postojanje takozvanih višestrukih sposobnosti (Multiple intelligences), što znači potrebu veoma diversifikovanih pristupa deci u procesu obrazovanja. Ne dati im šansu prilagođenim metodama i dobro obučenim nastavnicima nedopustivo je a to je i zločin je prema naciji.
Нема коментара:
Постави коментар