Privatni časovi, štrajk i još koješta

Sve češće čujem da roditelji plaćaju privatne časove deci već od prvog razreda osnovne škole. U starijim razredima i srednjim školama to je postalo uobičajeno. Deca se žale roditeljima da na času ne mogu da nauče, ne razumeju, nema vremena, nastavnik se ne trudi. Nastavnici se žale da učenici nisu motivisani , ne trude se u školi jer računaju na privatne časove. Roditelji se ljute na školu, velike zahteve i loše nastavnike i žele da  njihova deca budu odlična pa neka košta koliko košta.  Socijalno i pedagoški nimalo naivna pojava, ali se njome niko ne bavi. Dogadja se nešto što je ozbiljan indikator  potpunog poremećaja sistema vrednosti i što na duge staze uzgaja dembele, a sve uz priču da decu moramo osposobljavati za medjunarodnu utakmicu i evropske integracije ( mantra).

A onda štrajk i opet uzajamno optuživanje. Ovog puta u trouglu uzajamnih optužbi umesto dece i u njihovo ime Ministar prosvete. Svi se opet kunu u kvalitet i dobrobit za decu i usput jedni drugima poručuju da ničija nije gorela do zore. Stigosmo do pretnji da će se nastavnicima umanjiti plate i sindikalnog poziva Ministru da izadje na megdan. Roditelji terciraju : jadna deca sad će morati i subotom u školu da nadoknade izgubljeno, a gde to ima? Ima u bogatom svetu i normalno je da rade i subotom, ali mi nismo bogati... Dan po dan, nedelja po nedelja, mesec po mesec svako u svom šancu, ljuti Ministar i još ljući nastavnici i tako će proći i ova školska godina. Volšebno ćemo opet malkice popraviti svoj medjunarodni obrazovni rejting, bar u medijima, a onda veliki raspust i svima lepo. 

Konačno,  koga briga za to što u školi deca više ne mogu ništa da nauče pa roditelji moraju da im plaćaju privatne nastavnike i  da li je  baš tako ili smo opasno zalutali ? A da nam svima bude lakše uvek ima neki ohrabrujući paradoks- na jednog učenika jedan nastavnik,  eto ostvarenja pedagoškog ideala o individualizovanoj nastavi. Uostalom, ko u zahuktalom vozu ka Evropi koja nema alternativu (mantra) ima još vremena da se bavi tako ozbiljnim socijalnim i pedagoškim problemom, a tu je i taj štrajk jer nastavnici ne razumeju da nema para....(kaže Ministar), pa što je mnogo mnogo je.

Ako ne možete da spavate upitajte se kako to vi završiste školu i pokušajte da se setite da li ste u njoj nešto naučili, a sigurna sam da pripadate generacijama  kojima roditelji nisu plaćali privatne časove.

 A o našim ministrima prosvete.....?.

SREĆNA 2011 GODINA

   Vama koji čitate moj blog želim radosnu i srećnu 2011 godinu.

Gase se sela

Odavno se pitam da li seoska škola spašava selo od izumiranja? Nisam sigurna da je njeno postojanje presudno ali mislim da je veoma, veoma važno. Naše političare i ekonomiste zabrinjava odumiranje sela ali su  izračunali  da je jeftinije decu prevoziti do većih mesta i škola nego plaćati jednog ili dva učitelja i održavati prostor i opremu škole. Verovatno su u pravu da je to trenutno jeftinije. Ne znam da li je neko izračunao koliko državu košta veliki broj mladih nezaposlenih koji su bez kvalifikacija  na ulicama velikih gradova. Biće da tu postoji neka uzročno posledična veza. Po pravilu njiihova imanja propadaju dok oni čekaju u biroima za zapošljavanje ili žive u bednim podstanarskim sobama od još bednijih zarada. O uslovima u kojima njihova deca žive i uče neći ni da govorim

Možda bi seoska škola mogla da postane  više od  šanse za  školovanje dece na   kućnom pragu. Ona može da bude kulturni i obrazovni centar sela za sve, pa gledano na duge staze i institucija bitna za opstanak sela i privredni razvoj. Kada se u selu udaljenom od većih mesta zatvori škola to  je kao da duh odumire, a koliko je to pogubno za jedan narod  ne bi trebalo objašnjavati? O računici neka razmisle oni koji smatraju da se škola sa malo djaka ne isplati.

Škole druge šanse

Čitam ovih dana u štampi da u školama za obrazovanje odraslih ima sve vise dece različitih sposobnosti i različitog socijalnog porekla. Sve je manje onih koji su prestarili za redovno osnovno obrazovanje a sve više dece koja su iz sistema ispala zbog porodičnih  neprilika, nisu nikad ni bila uključena  ili zato što im  redovna škola nije odgovarala,  nadarene dece. To je podatak koji zabrinjava i koji nas upućuje na ozbiljno preispitivanje obrazovnog sistema.  Škole  za obrazovanje odraslih postale su   silom prilika neka vrsta “ školskih prihvatilišta”, što je kad su ta deca u pitanju samo palijativna mera. Njima  je potrebna „škola druge šanse“ pa bi to mogle biti, u nekim slučajevima, transformisane škole za obrazovanje odraslih, posebna odeljenja pri redovnim školama ili neki sasvim novi institucionalni vid za integraciju i reintegraciju u redovni školski sistem. A podatak da ima nadarene dece koja su napustila školu i pohadjaju škole za obrazovanje odraslih posebna je tema.

Vraćam se blogu.

 Nije me bilo dugo. Uskoro krećem sa novom serijom tekstova. Ako mislte da sam u medjuvremenu propustila važna zbivanja u našem obrazovanju, pišite mi. Gordana

Da li su metode nastave strateško pitanje?

Žali mi se desetogodišnja devojčica, učenica IV razreda osnovne škole da joj odličan uspeh  kvari trojka iz engleskog. Kaže da se sa engleskim jezikom srela prvi put baš u ovom četvrtom razredu. Pitam je u čemu je problem, a ona ozbiljno odgovara " Ja odlično znam teoriju, ali ne znam diktat". Pitam je : Koju teoriju? Ona opet veoma ozbiljno odgovara: " Pa evo na primer znam kako se pravi  Simple Present Tense.." i izdeklamuje mi kompletno gramatičko pravilo, pa onda nastavi sa pravilima za vremena koja su učili. Kad sam joj predložila da mi da primer nije se snašla. 

Neverovatno kako je to dete, ne znajući ni šta reč teorija znači, oslikalo nastavni metod  koji njena nastavnica engleskog primenjuje. Tako ona zna napamet sva pravila, ne zna ništa da kaže i ne ume ništa da napiše. 


Nisu li metode nastave i učenja rasprostranjene u našim školama, problem par exellence, nije li to strateško pitanje? Kad smo se ponovo zadužili onda bi bilo pametnije da onih tri miliona evra utrošimo za usavršavanje nastavnika za efikasnije metode rada, a da  strategiju pišu oni koji su već plaćeni da rade na razvoju obrazovanja.

Sve naše strategije, svi naši krediti

Naše Ministarstvo prosvete slavodobitno objavljuje da smo dobili kredit od pedeset miliona evra Evropske investicione banke za drugu fazu projekta "Program modernizacije škola" i da će se ta sredstva iskoristiti za gradnju novih škola, popravke, nabavke računara i tako dalje. Lepo, iako nije nimalo lepo što je to opet zajam koji jednog dana treba vratiti. Neću da budem neko ko zvoca u stilu "mnogo toga smo mogli i bez kredita", a mogli smo.  Medjutim, u tom poslu ima nešto što bismo svakako mogli bez kredita, a to je izrada  ko zna koje po redu naše strategije obrazovanja. Ministar kaže da će "deo novca, odnosno tri miliona evra biti opredeljeno za izradu strategije obrazovanja". Pogledajte vest na sajtu Ministarstva. 

E sad, pitam se ja, a pitam i vas koji čitate moj blog: Da li ijedna ozbiljna zemlja pozajmljuje pare za modernizaciju škola pre nego što je definisala sopstvenu strategiju razvoja obrazovanja? Ko ozbiljan uopšte uzima kredite za bilo šta pre nego što tačno zna šta mu je krajnji cilj tako riskantnog poteza? Doduše , mi smo navikli da pozajmljujemo da bismo radili ono što svugde u normalnom svetu rade stručnjaci zaposleni u državnim institucijama ( ministarstvima, institutima, agencijalma za razvoj itd.) i to za plate koje im država daje da bi izmedju ostalog smišljali i predlagali strategije, programe razvoja, aktivnosti za unapredjenje rada.

 Dakle, kome će to država Srbija, Ministarstvo prosvete Republike Srbije da plati tri miliona evra za izradu strategije obrazovanja, zaobilazeći veliki  broj stručnjaka u institutima, na Univerzitetu, u Zavodu za obrazovanje, koje država plaća, izmedju ostalog, da promišljaju budući razvoj? I to sve na kredit.  Ili će možda taj novac biti upravo za njihov rad. Bilo kako bilo baš je loše zazvučalo-tri miliona evra za strategiju obrazovanja koju nikako da smislimo, a posto je nema nismo bas ni sigurni da svakoj školi treba racunarska ucionica sa 30 računara, što je u istom paketu pozajmice.  Možda ce primena IKT u našem obrazovanju počivati na drugim koncepcijskim osnovama kad konačno smislimo tu strategiju. Sve to do nove ministarske garniture. 

 

Javne nabavke nase prosvete

Ovo je stvar prosvećenosti, druge vrste znanja  neophodnog onima koji vode prosvetu. Dva istinita šokantna primera:

1. Direktorka predškolske ustanove u Beogradu obaveštava uredništvo pedagoškog časopisa da ne mogu da se pretplate na taj časopis jer prvo moraju da  sprovedu postupak javne nabavke.  Stolice i stručna literatura u isti koš.

2. Direktor  osnovne škole otkazuje pretplatu na stručni časopis iako zaposleni u školi smatraju da im  "časopis znatno pomaže u radu". Medjutim lokalna samouprava, odnosno Odeljenje za društvene delatnosti odbija da izdvoji sredstva za te potrebe.  Eto tako lepo, Zakon obavezuje nastavnike da se usavršavaju, a lokalna zajednica, valjda u duhu proklamove štednje, smatra da su to koještarije.  Te će pare  dobro doći za neku feštu kad se sakupe mili nam političari ili za neki put u beli svet da vidimo kako se to radi u Evropi. Možda tamo ne čitaju šta pišu stručnjaci pa im zato ide mnogo bolje nego nama.  

Metod i smisao

Parafraziraću meni omiljene misli dva filozofa. Francuski filozof J.M.Domenach, raspravljajući o školi i nastavi,  rekao je da škola treba da uspostavi vezu izmedju sveta u kojem deca žive i načina na koji o tom svetu uče.  Savremenik K.P. Liessmann, austrijski filozof citira Hegela koji je rekao da poznato nije saznato zato što je poznato  i insistira na tome  da je znanje više od informacije. On govori o smislu, razumevanju i značenju. Оvaj filozof upućuje kritiku savremenom shvatanju  obrazovanosti i  sve cešćem stavu da nije bitno predmetno znanje  već znanje gde i kako neku informaciju pronaći. 

I zašto ova dva, na prvi pogled oprečna filozofska, stava ovde pominjem? Zato što mislim da je današnja škola suočena upravo sa problemom kako da pomiri metod širenja i pribavljanja informacija, koje su često samo privid  informacije o svemu što se čini bitnim za savremeni svet i sistema znanja opremljenog smislom.  Svest o tome da je znanje ono što nam pomaže da razumemo svet oko sebe koristeći aktuleni metod komunikacije i da se samo uz pomoć znanja može otkriti šta ima pravu informacijsku vrednost bitna je u ovom slučaju. Rekla bih značenje i smisao je ono što bi savremena škola trebalo da ima stalno u vidu ne odbacujući pritom medijske alatke.

I još nešto, od antike do današnjeg dana pravo znanje se pokazuje  u razumevanju sveta oko sebe i  mudrosti koji  pomažu čoveku da opstane.

Dosadna škola i SMS gneracija

Škola je dosadna , nastavnici ne vode računa o našim interesovanjima i potrebama, kažu učenici kad ih novinari intervjuišu. Učenici su sve manje zainteresovani, nisu motivisani za učenje, kažu nastavnici. Istraživači potvrdjuju nizak nivo motivacije za školsko učenje. Problem postoji, ali ga svako  tumači iz svog ugla. Pitanje je da li je škola stvarno danas toliko loša ili je nešto sasvim drugo po sredi? 

To što mladi jasno i glasno kažu da su nezadovoljni školom jeste  znak. Medjutim čitanje tog znaka mnogo je složenije od odnosa nastavnik-učenik-program i  tumačenje treba tražiti  izvan školskih zidova. Reč je o novom kulturnom obrascu.  Mladost je imperativ vremena.Mediji konstruišu stvarnost. Sistem vrednosti je u haosu.

Mladost, u ovom slučaju adolescenti , impulsivno uspostavlja kriterijume za lepo, zanimljivo, korisno - počev od mode do  vrednosti.  Inspirišu ih neposredno okruženje i medijski posredovano iskustvo. Ovo prvo im sugerira da škola nema mnogo smisla jer se do lagodnog života ne dolazi znanjem i trudom već politikom i nečasnim poslovima, koji odavno nemaju  negativni predznak.

Mediji deluju dvojako: načinom izražavanja  i sadržajem. Kondenzovani jezik medija, kratke forme  i tehnološka brzina prenošenja i pretraživanja informacija privlačni su jer ostavljaju mnogo više slobodnog vremena od čitanja romana nekog klasika.  Headlines-kratke udarne vesti   informišu o svemu što je značajno. Kratko, brzo, ubedljivo.  Internet sadrži svo "znanje" sveta i opet  brzo dostupno sažeto i  na prvi pogled pouzdano. Redukovani komunikacioni kod verbalni i vizuelni   obrasci su po kojima se SMS generacija odredjuju prema školi. Sadržaji medija promovišu lakoću sticanja dobara, ružičast život uz velike šoping centre, agresivno rešavanje konfliktnih situacija, fizičku snagu iznad umne, dovitljivost iznad moralnog, a o školi se govori samo kad vest ima karakter senzacije, po pravilu skandala. 

Šta činiti da sistematsko sticanje znanja i škola dobiju pozitivan predznak?