Nada ajkula i mali Alek- prilog informatičkoj pismenosti.

Opet su aktuelni projekti za uvodjenje obaveznog informatičkog obrazovanja dece u Srbiji. Niko razuman neće biti protiv. Pitanje je samo kako će program izgledati i da li će decu koja suvereno vladaju digitalnom tehnologijom škola pripremati za medijske dezinformacije i manipulacije svake vrste. Sećamo se iz školskih dana Gutenbergove galaksije da su se naši profesori književnosti trudili da nam objasne šta je pisac hteo da kaže, a ponekad su tumačnje tražili i od nas. Naše je, zavisno od uzrasta, onih koji su nas vaspitavali i filozofije/ideologije obrazovanja tog vremena, tumačenje književnog dela bilo uglavnom  na denotativnom nivou- bilo je tako i on ili ona su bili ucveljeni, odnosno pravda nije zadovoljena i slučno…

Film, a potom elektronski mediji brzo su nas osvojili. TV prijemnici su masovno ušli u naše domove i sve češće se moglo čuti “tačno je bilo je na TV”, a ubrzo potom “proveri na internetu”. Digitalna tehnologija nas je zarobila. Android ili I-phone u džepu i gde god se nadjemo pitamo “imate li Wi Fi”. Nedaobog da neku informaciju propustimo. Zavisnici potpuni. Danasnja deca posebno. Neću da govorim o vrednosnim stavovima koje usvajaju, oblicima ponašanja, fragmentarnom znanju, netačnim informacijama  itd…

A zašto vas gnjavim sa ovom pričom, zato što sam ubedjena da smo preskočili, zaboravili, ono “šta je pisac hteo da kaže”. Ne mislim da informatičko obrazovanje treba da bude kao naše hodanje kroz školsku lektiru, ali da decu treba učiti medijskom jeziku i podsticati čitanje implicitnog značenja (konotacija), a ne prepričavaje eksplicitnog (denotacija).

E sad (moja omiljena poštapalica), ovih dana smo izloženi brojnim medijksim predizbornim manipulacijama sadržanim ne samo u reči već i u ikonografiji skupova I kandidata.

Moju pažnju je posebno privukao spot-skeč ( prilično amaterski) o Nadi ajkuli i malom Aleku, koji uljudno obučen, smernog stava i malo postidjen vraća školskoj bibliotekarki knjigu “Djulići” ( nežna i romantična literatura), posle 35 godina. U medjuvremenu je porastao, kandidovao se za predsednika, pritom premijer koji je jako zauzet. Odgovara strogoj bibliotekarki Nadi zašto se kandiduje za predsednika i onda, ne lezi vraže, pogled u kameru i tirada o spasavanju zemlje od tamo nekih upropastitelja koji bi da nas opet unazade. Pojavi se ono AV u svim položajima i pomislite da je kraj. Nije, onda dolazi glavna zamka. Zbog kašnjenja  vraćanja knjige 35 godina  Aleka gospodja Nada šalje u ćošak. Duhovito reklo bi se i tako se može pročitati.

Ustvari, kažnjen je  što nas na vreme nije spasavao, pustio je da prodje toliko godina i upropastitelja i unazade Srbiju (implicitno značenje sa pravom namerom).  A onda još jedna finija za čitanje složenija poruka. Alek pita gospodju Nadu da li je još uvek zovu “ajkula”. Ona odgovara potvrdno i eto novih mogućih značenja. Gospodja Nada ajkula konotira sve te ajkule koji bi da ga sateraju u ćošak, da ga onemoguće, da spreče spasavanje Srbije. 

Ipak, pognute glave, mali, sada odrasli Alek odlazi sa superiornim smeškom-ne mogu njemu te ajkule ništa.

Tako ja čitam ovaj digitalni skeč. Radovala bih se da čujem kako ga vi čitate. 

I još nešto, bojim se, stvrano se bojim, da funkcionalno nepismena Srbija kaže " slatko".

Reforma obrazovanja  i ignorisanje inovativnih projekata

Pre neki dan su u Medija centru u Beogradu predstavljeni veoma zanimljivi i korisni nalazi petogodišnjeg projekta Instituta za pedagoška istraživanja. Ogled sproveden u osnovnoj školi sa namerom da se proveri efikasnost nastavnog pristupa koji podstiče dečje stvaralaštvo, inicijativu i saradnju, nazvan Trolist, dao je veoma vredne podatke o prednosti metoda koje podstiču razvoj tih sposobnosti kod učenika mladjiih i starijih razreda osnovne škole. Takodje, pokazalo se da je veoma važno i efikasno obučavanje nastavnika u samoj školi i u samom procesu  rada, a sa ciljem da rad sa učenicima učine zanimljivijim i efikasnijim. Publiku su, nažalost, činili stručnjaci koji se uvek okupljaju oko sličnih poduhvata, entuzijasti i učesnici istraživanja. Grupa mala, odabrana i bez moći da aktivno utiče na promene u obrazovanju.

Mediji nisu propratili ovu dvočasovnu, svojevrsnu edukaciju, u Medija centru,  a Ministarstvo prosvete je po običaju ignorisalo. Istine radi, izlaganja istraživača pratila je jedna činovnica Ministarstva poslata tek da se ne  kaže da se nisu odazvali pozivu. Niti se oglasila niti je reagovala, odradila je svoje činovničko prisustvo. 

Shvatam, ministar i njegovo okruženje koje radi na reformi obrazovanja, po ko zna koji put, a svaki put novi ministar i nova reforma, nisu imali vremena. Oni smišljaju i gledaju kako se to radi tamo u svetu, a to što naši istraživači pet godina ozbljno istražuju i proveraju nije bitno. Njih niko ne pita i ne sluša. Objavili su tokom trajanja projekta nekoliko publikacija i priručnik za nastavnike, ali  umišljeni prosvetni vlastodršci nemaju vremena da to čitaju niti da dva sata odvoje da čuju šta se to u ovom srozanom obrazovanju može dobro i bez mnogo para uraditi. 

Oni su od vodje dobili zadatak da naprave dualno obrazovanje i sve drugo je za njih beznačajno. Neću o dualnom jer sam već o tome pisala. Nismo svi otišli na rad u Švajcarsku, Nemačku i Austriju, ali ćemo ih oberučke dočekati sa programima namenjenim deci stranih radnika u njihovim zemljama. Jeftina usmereno obučena radna snaga treba razvijenoj Evropi. Dobro opšte obrazovanaje i sposobnost prilagodjavanja promenama ne treba sirotinji, bogati to već imaju. 

I sad je stvarno jasno da razvijanje sposobnosti za inicijativu, stvaralaštvo i saradnju i nije neki prioritet. To nisu sposobnosti potrebne za povezivanje kablova, šrafljenje gotovih delova, krojenje po gotovom šnitu i slično,  pristiglih iz tamo neke tehnološki razvijene zemlje.  Kakva inicijativa i kakvo stvaralaštvo? Poslušnost je osobina koja nam treba, zar ne?

Zelena školska tabla

Deda Mraz je deci ove kao i svake nove godine delio razne poklone, one koje su odrasli hteli i mogli da im kupe, a ponekad i one koje su deca želela. Bilo je tužne, gladne i promrzle dece ali oni nisu bili zgodni za medijiski glamur.

Autori jedne zabavne televizijske emisije, na nacionalnoj srpskoj frekvenciji,   potrudili su se da u novogodišnjem programu obraduju neke klince i neke mame i tate. Bilo je šarmantno - igračke, lopte, patike, majice pa čak i veoma vredan lični poklon voditelja programa detetu sa posebnim potrebama.  Možda je mnogima promaklo da nije bilo sponzora za dete sa posebnim potrebama. Reklo bi se mali, tužan detalj. Odslikava nas, nažalost.

Razlog za ovaj post je ipak nešto drugo : zelena školska tabla.  Učenici jedne osnovne škole u Srbiji u kojoj nikad nije bilo bolje, po rečima političara, imali su, zajedno sa učiteljicom, želju da im Deda Mraz donese zelenu školsku tablu koja nije masna da bi mogli da vide šta na njoj piše. Da, dobro ste pročitali «nije masna »,

Elem, dobiše oni nemasnu tablu i na veliku radost učenika i učiteljice sve se napisano lepo vidi. Snimi to televizijska ekipa a ja verujte ostadoh zapanjena. Pa ko je pobogu školi nabavio tablu koju je neko ofarbao masnom bojom ? Je li to preko tendera, pa je bila najjeftinija ponuda ili je nestručno prefarbana stara školska tabla ? Bilo kako, ne zaboravite da smo u 21. veku i da je njihova želja tuga pregolema. Pametne školske table odavno su osvojile škole širom sveta, pa stigle i u takozvani « treći svet ». 

Koji smo mi to svet kad je  nemasna školska tabla, najstarije školsko pomagalo, tako nedostupna da mali osnovci mole  Deda Mraza za pomoć?

Nemam komentar. Možda neko od vas ima.

Srećno!

SREĆNO NAM BILO

Prodjoše praznici, euforija, čestitanja, a ne znam da li nam ostade nada da će biti bolje. Hoće valjda. Ne znam kako ali opet mislim  možda će se nešto lepo desiti  svakome od nas. Bilo šta što će nam izmamiti osmehe ili suze radosnice ili samo lupanje srca, nije važno. Važno je da se dogodi. Eto, pa sad birajte, hoćete li smeh, lupanje srca, suze ili samo mirno zadovoljstvo. U svakom slučaju, neka nam bar malo bude bolje.

Ciljevi obrazovanja, želje i očekivanja

Ponavljam tekstove moja prva dva posta iz 2009. Mislim da se ništa od tada nije promenilo. Jos uvek ne znamo šta hoćemo i kuda idemo.

Ciljevi obrazovanja

Dve osnovne ideje od kojih polazim i u koje verujem jesu sledeće: Upotrebljivost stečenog znanja je jedino pravo i valjano merilo vrednosti škole. Vrednost tog znanja na internacionalnom planu meri se njegovim doprinosom nacionalnom razvoju. 

Upotrebljivost znanja ne znači da je vredno znanje samo ono čija je primenljivost vidljiva na praktičnom planu. Mislim pre svega na znanje koje poboljšava kvalitet života, koje uspešno proizvodi novo znanje i koje doprinosi nacionalnom razvoju. Mislim da je tu sve smešteno, možda i više nego što se može očekivati od jednog obrazovnog sistema. Dalekosežni, razvojni ciljevi su, medjutim uvek, ambiciozni, veliki i otmeni.

Postavljanje ambicioznih ciljeva ili prihvatanje ciljeva razvijenih zemalja uz mala ulaganja jeste isto toliko nerealno i nerazumno koliko i ulaganje radi dostizanja ciljeva razvijenog sveta, uz ignorisanje socijalne stvarnosti. Model prilagodjen socijalnoj stvarnosti, kulturnom nasledju i ekonomskoj moći nije originalna ideja. Ona se, medjutim, često zaboravlja, posebno onda kada se čini da brzo usaglašavanje sa svetom koji ide ispred znači i hvatanje koraka istog progresa. Greške su tada neminovne.

Volja grupa moći ili stručnjaka koji stoje iza projekcija školskih reformi nije i ne može biti jedini pouzdan kriterijum za promene, čak i kada se nude uspešni savremeni koncepti škole.
Uvek postoji pitanje gde je jedan školski sistem uspešan i u odnosu na koja očekivanja. Normalno je da danas, u zemlji koja je u dubokoj  socijalnoj krizi, postavljamo pitanje u kom pravcu krenuti. Da li samo popravljati i prilagodajvati obrazovanje novoj stvarnosti ili vršiti radikalne promene? Na kojoj osnovi graditi novu filozofiju obrazovanja? Kakvo nam je obrazovanje potrebno danas a kakvo će nam biti potrebno sutra? Možemo li odgovoriti na sve izazove savremenog sveta?

 Ako su ciljevi stvaranje bogatog demokratskog društva i slobodnog kreativnog pojedinca, spremnog da brzo i uspešno reaguje na izazove savremenog sveta, onda se dilema ne sastoji samo u tome koje ciljeve izabrati već i u načinu podučavanja? Kakvo stanje duha stvarati u školi?

Da li decu učimo da misle, da samostalno saznaju, rešavaju probleme, da odlučuju, da budu odgovorna, da umeju da komuniciraju, da li ih vaspitavamo da budu tolerantna, da saosećaju sa drugima, da cene znanje? Da li se mi nastavnici odlikujemo istim osobinama i da li se tako ponašamo? Funkcioniše li škola kao druga velika porodica ili kao birokratska ustanova u kojoj se stiču diplome? Od odgovora na ova pitanja dobiće se još neke smernice za izbor ciljeva. Tolerancija i saradnja, na primer, iziskuju potpuno drugačije načine rada u školi, kao i razvijanje odgovornosti prema sebi i drugima.

Od razvijenosti ekonomije i izdavajanja od nacionalnog dohotka za obrazovanje zavisi uspeh bilo kog poduhavata u obrazovanju. Planiranje promena pretpostavlja precizne finansijske parametre isto onoliko koliko i precizne ciljeve. Sem iskazivanja cene reforme značajan pokazatelj su i očekivani efekti, koji bi morali biti u skladu sa projektovanim razvojnim ciljevima društva. Ulaganje versus dobit ima smisla i na duhovnom planu ako je reč o ulaganju u budućnost nacije.

Da li je pedagogija nauka i može li poboljšati obrazovanje?

Tvrdim da pedagogija nije nauka iako sam pedagog sa akademskim zvanjem.  Ovo nije naknadna pamet, već dugogodišnje iskustvo, a bogami i dugogodišnje ubedjenje. A zašto nije? Pa jednostavno, ništa što se dogadja u sferi vaspitanja dece, razvoja, učenja i nastave, ne može se razumeti i dobro uraditi ako se ne oslanja na druge  nauke.

Pedagogiju bi  zapravo trebalo odrediti kao primenjenu naučnu disciplinu, koja vešto ili bi trebalo da vešto, koristi saznanja iz psihologije, sociologije, antropologije i filozofije, iz koje je uostalom i potekla. Pedagoška istraživanja se ne mogu označiti kao fundamentalna, što ne znači da su manje vredna ako pružaju odgovore i nude rešenja bitna za vaspitnu i obrazovnu praksu. Fundamentalna istraživanja pretpostavljaju  nova otkrića i egzaktne dokaze, a to nije ni posao ni moć pedagoške nauke, kako je uobičajeno nazivamo. Moram da vas podsetim da obilje statističkih podataka, podataka o pouzdanosti i relijabilnosti u takozvanim pedagoškim istraživanjima još uvek ne znači da je u praksi baš tako ili da tako treba da bude. Kvalitativne analize prikupljenih podataka o nekim pojavama u nastavnoj ili vaspitnoj praksi, koje pritom uzimaju o obzir masu uticaja psihološkog, kulturnog i socijalnog konteksta su daleko primerenije i pouzdanije.

Zašto o ovome pišem? Zato što su danas pedagozi koji rade u visokom obrazovanju ili u institutima prinudjeni da prikupljaju poene za napredovanje u karijeri na osnovu  istraživačkih radova objavljenih u naučnim časopisima koji imaju medjunarodni karakter ili su visoko rangiranih na takozvanim nacionalnim naučnim listama. I šta onda imamo? Ono što se označava sloganom iz XIX veka l’art pour l’art- umetnost ( u ovom slučaju nauku) samu za sebe koja ne služi ni vaspitnom ni moralnom. već je sama sebi svrha. Na to sada liče pedagoški časopisi koji se bore ili već imaju naučni status, odnosno tekstovi pedagoga-istraživača koji u njima pišu. Zatvaraju se u uske krugove i baš ih briga da li to vaspitačima i nastavnicima u praksi nešto znači. Važni su samo poeni. Teorije se prepričavaju i srodna istraživanja navode kao osnova i opravdanje novih istraživanja. Jalovo do zla boga.

Imamo  neverovatnu i krajnje neracionalnu  situaciju u obrazovanju. Takozvane naučnike ili istraživače  koji ništa ili vrlo malo nude vaspitnoj i školskoj praksi i političare koji  mimo njih obrazovanje stalno reformišu po ugledu na neku tamo bogatu i uspešnu zemlju. Pedagoška istraživanja koja se objavljuju u takozvanim naučnim časopisima i zbornicima se ne bave pitanjima kao što su opravdanost i način uvodjenja dualnog obrazovanja, uvodjenjem i primenom tematske nastave, vršnjačkim nasiljem i tako dalje. Posebno ne obrazovanjem budućih nastavnika, gde sve počinje i gde se sve završava u jednom obrazovnom sistemu, 

To malo takozvanih naučnih pedagoških časopisa vrti se  u zatvorenom krugu takozvane naučne pedagoške zajednice-pišemo za sebe, ocenjujemo sami sebe i skupljamo poene za viša zvanja. Dakle l’art pour l’art  u pravom smislu te reči. I šta stiže do škola? Skoro ništa. Nove pedagoške knjige su uglavnom rezultat odbranjenih teza koje takodje odlikuje nauka na silu.

Ne znam zašto niko ozbiljno ne kaže da pedagogija nije nauka i da ne može da se bavi fundamentalnm istraživanjima ali da je dragocena primenjena naučna disciplina te da može itekako doprinositi i biti ključna u poboljšavanju obrazovne i vaspitne prakse.  Ako bi se mladi istraživači ohrabrili da to kažu i pokažu, mislim da bi političari hteli ne hteli morali da ustuknu u svojim reformskim avanturama i pozovu znalce u pomoć.

Zašto deca neće u gimnazije

Sve manje svršenih osnovaca okreće se gimnazijama, a sudeći po zvaničnim izjavama, sve više stručnim i zanatskim školama. Analitičari obrazovanja i zvaničnici Ministarstva prosvete uzdržavaju se od komentara, odnosno mogućih objašnjenja. 

Nisam sklona da verujem da je reč o ohrabrujućem privrednom ambijentu, da mladi i njihovi roditelji vide jasno razvojne šanse zemlje i jasno ocrtane potrebe za stručnim-zanatskim  profilima. Toga zapravo nema.   

Mislim da je u pitanju nešto sasvim drugo. Siromaštvo koje narasta obeshrabruje nastavak sve skupljeg školovanja koje vodi ka visokom obrazovanju i sve slabije vrednovanje visoko obrazovanih ljudi. Za najbolje izlaz iz bede ove zemlje je viza za neku prekookeansku zemlju.

Politika je presudna, stranačka pripadnost veoma bitna, a ako je nekome stalo da jednog dana ima fakultetsku diplomu, pa čak i doktorat, dobiće ih lako upravo preko stranačkih i političkih kanala. To je toliko postalo očito da je skoro nerazumno težiti intelektualnim vrednostima. Nije, naravno sigurno da će se deca sa stručnim i zanataskim školama zaposliti ali će roditelji podneti još malo školovanja, a ipak postoji bar neka maglovita šansa da će ti mladi početi neki svoj poslić i ranije se osamostaliti ili kao medicinske sestre ili fizioterapeuti lako naći posao u nekoj evropskoj zemlji.

Ne mislim da je loša orijentacija na zanatske škole, naprotiv. Svakoj normalnoj zemlji potrebna je ipak neka vrsta ravnoteže- potrebni su ne samo dobri tehničari i majstori isto toliko koliko i intelektualna elita. Naša je zbog odliva mozgova koji traje već dobrih dvadest godina sve tanji društveni sloj. Ona koja je ostala u zemlji već je u poodmaklim godinama i samim tim u osipanju, a ona koja se rasula po svetu, bez želje i nade da se vrati, u naponu stvaralaštva. Doprinose svojim umom i znanjem zemljama koje su ih dobile besplatno. To nas očito ne brine.

Naš premijer  u svom logorejičnom maniru ponavlja "dualno obrazovanje, dualno obrazovanje" i neka počnu sa četrnaest godina da uče zavarivanje, na primer. Lepo, neka nauče. Pitam se ko će biti oni čije će visoko kvalitetno obrazovanje, čije će razvijene misaone i predvidjajuće sposobnosti biti snaga koja podiže opšti obrazovni nivo zemlje, koja će stvarati i voditi uspešnu zemlju, ako interes za gimnazije nastavi da opada. Hoće li nas i dalje voditi bivši kodukteri, vlasnici pečenjara, kuvari ( uz svo poštovanje njihovih profesija na poslovima za koje su kompetentni), oni koji koji veruju u Lombrozovu teoriju, iako o njoj znaju malo ili nimalo, oni koji će mastere i doktorate sticati brzo, po potrebi u datom političkom trenutku?

Neobjašnjeno opadanje interesovanja za gimnazije, nije po meni optimističan trend u zemlji sa 7, ili 8% visoko obrazovanih, ubrajajući tu i ove sa brzometnim diplomama. 

Konačno, moj pesimizam je veći, možda neopravdan, zbog sumnje da smo u globalnoj raspodeli svrstani u jeftinu i poluučenu radnu snagu. 

Prosvetna je tuga pregolema

Članovi Prosvetnog saveta Srbije, eminentni stručnjaci, plaćeni za rad u tom najvišem prosvetnom telu, uvredjeni i poniženi. Ukinuli im besplatnu kafu i kiselu vodu. I kako će , molim vas, ti ozbiljni i odgovorni ljudi sada na svojim dugim sastancima bez kafe koja inače košta šest dinara. Ej, šest dinara! Nije onda ni čudo što su pola jedne sednice umesto o maloj maturi raspravljali o nanetoj im uvredi. U normalnom svetu bili bi počastvovani da predlažu i odlučuju o najvažnijim pitanjima obrazovanja, bez honorara. 

I šta vi sad očekujete? Ljudi demoralisani bez kafe i kisele vode treba da čitaju, proučavaju, odlučuju o mnogim pitanjima prosvete koja se rastače. Da povežu konce i uvežu ako su u stanju bez kafe. Bojim se tesko. Možda ipak treba da dobiju tu kafu, možda preko humanitarnog dinara koji će priložiti nastavnici, Sirotinja je uvek galantna, zna se. Ja sam za to, dala bi im i neki dobar viski, pa nek se ljudi lepo raspištolje i tako veseli moguće je smisle i nešto korisno. Sećate li se genijalnih pesnika koji su polu pijani smišljali antologijske stihove. Moguće je da tako potkrepljeni predlože neke baš dobre i originalne stvari za našu prosvetu. A iako ne smisle, uklopiće se u opštu slku rasula. Ne zna se ko udara u klin a ko u ploču. 

Ministarstvo i Vlada zavadiše se oko nauke, A i šta će nam nauka? Pa mi ne možemo ni škole da uredimo, možemo klozete tvrdi Prime minister. Za to nauka nije potrebna, ume svaki bolji majstor vodoinstalater, Kako će, koliko i šta deca da uče, e tu već treba neka nauka a bili bi potrebni i oni što ostadoše bez kafe. Samo da su bolje birani, da nisu i oni aparatčiki.

Koliko će deca imati časova nedeljno  treba opet de odluče žedni i neprobudjeni ( bez kafe) članovi Prosvetnog saveta. Bogami, ako ih dobro ne napojimo i ne damo im redovnu apanažu, zlo se piše. Političari će odlučivati o svemu. Imaju doduše neke doktorate, nije bitno kakve i čije, ali eto formalno, mogu i oni. Pa ko u klin ko u ploču a deca šta im dobri dobri Bog da.

Obrazovanje i predizborno muljanje

BIće nam bolje,mnogo bolje, tvrde svi koji bi da nas vode. A vode nas kao slepce. Ponašamo se kao u Domanovićevoj Stradiji. Niko  se ne buni. Ćutnja i trpnja postali su opša stvar. Pitam moje kolege koji rade u školama, koji su profesori na fakultetima, kako im je. Kažu grozno im je, sve gore. Pitam zašto ćute, zašto trpe da ih država toliko ponižava, zašto ne dignu  glas i pokažu da imaju profesionalni i moralni integritet. Kažu da je zavladala apatija i da ne znaju od koga više pate, od države, od učenika od roditelja? Država ih svela na siromaštvo, učenici ih, blago rečeno maltretiraju, a roditelji prete kad se na kraju godine pojave da zahtevaju bolje ocene za svoju ljubljenu dobru dečicu. Oni se ipak trude da rade najbolje što mogu i umeju i trpe, trpe, trpe...

Spremaju se opet izbori i svi aktuelni, bivši i potencijalni političari i njihove stranke i strančice rastrčali su se po zemlji Srbiji. Ovi na vlasti pričaju i dalje svoje evropsko-natovsko-arapske bajke. Oni bivši koji bi da se vrate i novi potencijalni voždovi bi samo da ove prve smaknu, Bilo kako bilo. Povremeno kažu da su obrazovanje, zdravstvo i standard prioriteti.

Kako ne zna se.  Zadivljena sam, čitajte zapanjena i zgrožena, što niko, ama bas niko uz svoje bajke i obećanja nije pokazao da se zaista brine za obrazovanje, segment društva bez kojeg nema opstanka. Ovoga puta ne grdim Ministarstvo prosvete. Oni su odavno sludjeni pod voždovom palicom. 

Da li je moguće da  ikome medju grdnim strankama i kandidatima nije palo na pamet da obrazovanje istakne kao svoj prioritet. Da se pozabavi osiromašenim i na bedu svedenim obrazovnim institucijama. Da napravi i obelodani jednu poštenu, ozbiljnu analizu stanja u našem obrazovnom sistemu te da kaže šta nam je činiti, na osnovu toga gde smo,kakvi smo, šta nam nedostaje i koliko para imamo. Da pita nastavnike i mudre, obrazovane ljude. 

Dosadna sam, zar ne? Ovo često ponavljam. Ipak, takva analiza bi pomogla da možda, bar jednom, napravimo plan sredjivanja stanja u obrazovanju i njegovog podizanja na nivo do kojeg stvarno možemo. Finski model, italijanski model, austrijski model, svajcarski model, dualno i slične medijske opsene postojeće državne adminnistracije, nigde ne vode. A opozicija, ćuti. U principu sa više intelektualnog potencijala mogla je do sada da nam ponudi bar tu analizu. Javno na sva zvona, a ne eventualno u stranačkim krugovima.

 Svi muljaju političkim frazama i ubedjeni su da beskonačno tako mogu sa nama, bilo da će podići dve besmislene kule na vodi ili da pričaju o slobodi medija i razvoju demokratije koje aktuelna vlast sprečava, pa onda prava žena i manjina, ljudi drugačijeg opredeljenja. A gde se  stiču demokratska svest, poštovanje razlika, znanje potrebno za napredak zemlje?  Kroz obrazovanje, naravo. Tu sve počinje i sve se ruši.

Besna sam, jasno vam je. Ne mogu da prihvatim da toliko prosvetnih radnika u ovoj zemlji ćuti, a bolje i više zna od svih političkih muljatora što nas svaki dan bombarduju svojim ispraznim pričama i pokušavaju da vlast sačuvaju ili osvoje.  Biće da sam utopista. Ne znam. Ipak, verujem u kritičnu masu, ako se pokrene. 

Ко васпитава и да ли је васпитање у моди?

Иницијатива или само идеја министра просвете о преиспитивању веронауке и грађанског васпитања изазвала је прилично бурну полемику. Занимљиво је да поборници и противници ових школских предмета занемарују кључни појам. То је васпитање, појам шири од појма  образовање, мада први не постоји без потоњег. Не треба заборавити да деца стичу навике, формирају ставове, усвајају одређене облике понашања у породици у друштву које их окружује, посредством  медија, у школи, у комуникацији са вршњацима. Дакле, не само стичући знања прописана школским програмом.   Школа је само један од агенса васпитања, не баш моћна у датим условима.

Васпитна димензија наше школе одавно је занемарена, потиснута. У први план је стављено стицање академских знања, које је свакако неопходно, али дугорочно гледано недовољно, ако није и опасно. Неморалан научник, врхунски стручњак било којег профила, лекар, наставник, судија, спремни да приме мито и направе политички компромис, штетни су у друштву које претендује да постане ваљано грађанско друштво.

Убеђење  да се грађанско васпитање и привржености вредностима које вера проповеда учи а не стиче животом у окружењу у којем су поштовање другога, различитости, лична одговорност, доброта, нормалнa појавa, нема упориште. Само наивни, неодговорни и површни, домаћи и страни квазистручњаци за преваспитавање нација стоје искрено на бранику школских  предмета који то не могу бити. Једноставно, друштво, организација и функционисање школе, медији и све што децу окружује треба да буду примери добрих, хуманих, одговорних и честитих грађана.

Наставница која је обучена, очешљана и нашминкана као да је пошла у диско клуб,  наставник који гаси пикавац на степеништу школе, колектив који се свађа и оговара, они који су спремни да приме мито за добру оцену нису средина која васпитава. Понашање људи из јавног живота, садржаји медија најчешће су у колизији са вредностима које грађанско и верско васпитање треба да  промовишу. 

Вулгарни, осиони и полуписмени политичари, криминалци који у риалити програмима постају звезде, па деца од њих траже аутограме, свештеници који се богате „служећи Богу и људима“ и уживају у својим луксузним дворима, чине миље који наводи на сумњу у вредности које поменути предмети преносе деци.

Добар грађанин није онај који је набубао која су његова права, шта је локална заједница, шта је активизам, шта садржи Повеља о људским правима, божје заповести и тако даље. Добар, одговоран и Богу угодан грађанин тешко одраста у друштву посрнулих породичних и друштвених вредности.

У друштву у којем је уобичајено да се лопову придаје епитет „способан“, а да се партијска приврженост награђује привилегијама, у којем се у Програмски савет националног медијског сервиса бира особа која је постала позната по учешћу у Великом брату, у којем се за председника Просветног савета бира особа коју Министарство просвете не подржава и која има негативне  ставове о инклузији и у којем људи на највишим положајима власти могу да дају неодговорне изјаве а да их то нимало не кошта,   васпитање није у моди.