Da li je pedagogija nauka i može li poboljšati obrazovanje?

Tvrdim da pedagogija nije nauka iako sam pedagog sa akademskim zvanjem.  Ovo nije naknadna pamet, već dugogodišnje iskustvo, a bogami i dugogodišnje ubedjenje. A zašto nije? Pa jednostavno, ništa što se dogadja u sferi vaspitanja dece, razvoja, učenja i nastave, ne može se razumeti i dobro uraditi ako se ne oslanja na druge  nauke.

Pedagogiju bi  zapravo trebalo odrediti kao primenjenu naučnu disciplinu, koja vešto ili bi trebalo da vešto, koristi saznanja iz psihologije, sociologije, antropologije i filozofije, iz koje je uostalom i potekla. Pedagoška istraživanja se ne mogu označiti kao fundamentalna, što ne znači da su manje vredna ako pružaju odgovore i nude rešenja bitna za vaspitnu i obrazovnu praksu. Fundamentalna istraživanja pretpostavljaju  nova otkrića i egzaktne dokaze, a to nije ni posao ni moć pedagoške nauke, kako je uobičajeno nazivamo. Moram da vas podsetim da obilje statističkih podataka, podataka o pouzdanosti i relijabilnosti u takozvanim pedagoškim istraživanjima još uvek ne znači da je u praksi baš tako ili da tako treba da bude. Kvalitativne analize prikupljenih podataka o nekim pojavama u nastavnoj ili vaspitnoj praksi, koje pritom uzimaju o obzir masu uticaja psihološkog, kulturnog i socijalnog konteksta su daleko primerenije i pouzdanije.

Zašto o ovome pišem? Zato što su danas pedagozi koji rade u visokom obrazovanju ili u institutima prinudjeni da prikupljaju poene za napredovanje u karijeri na osnovu  istraživačkih radova objavljenih u naučnim časopisima koji imaju medjunarodni karakter ili su visoko rangiranih na takozvanim nacionalnim naučnim listama. I šta onda imamo? Ono što se označava sloganom iz XIX veka l’art pour l’art- umetnost ( u ovom slučaju nauku) samu za sebe koja ne služi ni vaspitnom ni moralnom. već je sama sebi svrha. Na to sada liče pedagoški časopisi koji se bore ili već imaju naučni status, odnosno tekstovi pedagoga-istraživača koji u njima pišu. Zatvaraju se u uske krugove i baš ih briga da li to vaspitačima i nastavnicima u praksi nešto znači. Važni su samo poeni. Teorije se prepričavaju i srodna istraživanja navode kao osnova i opravdanje novih istraživanja. Jalovo do zla boga.

Imamo  neverovatnu i krajnje neracionalnu  situaciju u obrazovanju. Takozvane naučnike ili istraživače  koji ništa ili vrlo malo nude vaspitnoj i školskoj praksi i političare koji  mimo njih obrazovanje stalno reformišu po ugledu na neku tamo bogatu i uspešnu zemlju. Pedagoška istraživanja koja se objavljuju u takozvanim naučnim časopisima i zbornicima se ne bave pitanjima kao što su opravdanost i način uvodjenja dualnog obrazovanja, uvodjenjem i primenom tematske nastave, vršnjačkim nasiljem i tako dalje. Posebno ne obrazovanjem budućih nastavnika, gde sve počinje i gde se sve završava u jednom obrazovnom sistemu, 

To malo takozvanih naučnih pedagoških časopisa vrti se  u zatvorenom krugu takozvane naučne pedagoške zajednice-pišemo za sebe, ocenjujemo sami sebe i skupljamo poene za viša zvanja. Dakle l’art pour l’art  u pravom smislu te reči. I šta stiže do škola? Skoro ništa. Nove pedagoške knjige su uglavnom rezultat odbranjenih teza koje takodje odlikuje nauka na silu.

Ne znam zašto niko ozbiljno ne kaže da pedagogija nije nauka i da ne može da se bavi fundamentalnm istraživanjima ali da je dragocena primenjena naučna disciplina te da može itekako doprinositi i biti ključna u poboljšavanju obrazovne i vaspitne prakse.  Ako bi se mladi istraživači ohrabrili da to kažu i pokažu, mislim da bi političari hteli ne hteli morali da ustuknu u svojim reformskim avanturama i pozovu znalce u pomoć.