Ciljevi obrazovanja, želje i očekivanja

Ponavljam tekstove moja prva dva posta iz 2009. Mislim da se ništa od tada nije promenilo. Jos uvek ne znamo šta hoćemo i kuda idemo.

Ciljevi obrazovanja

Dve osnovne ideje od kojih polazim i u koje verujem jesu sledeće: Upotrebljivost stečenog znanja je jedino pravo i valjano merilo vrednosti škole. Vrednost tog znanja na internacionalnom planu meri se njegovim doprinosom nacionalnom razvoju. 

Upotrebljivost znanja ne znači da je vredno znanje samo ono čija je primenljivost vidljiva na praktičnom planu. Mislim pre svega na znanje koje poboljšava kvalitet života, koje uspešno proizvodi novo znanje i koje doprinosi nacionalnom razvoju. Mislim da je tu sve smešteno, možda i više nego što se može očekivati od jednog obrazovnog sistema. Dalekosežni, razvojni ciljevi su, medjutim uvek, ambiciozni, veliki i otmeni.

Postavljanje ambicioznih ciljeva ili prihvatanje ciljeva razvijenih zemalja uz mala ulaganja jeste isto toliko nerealno i nerazumno koliko i ulaganje radi dostizanja ciljeva razvijenog sveta, uz ignorisanje socijalne stvarnosti. Model prilagodjen socijalnoj stvarnosti, kulturnom nasledju i ekonomskoj moći nije originalna ideja. Ona se, medjutim, često zaboravlja, posebno onda kada se čini da brzo usaglašavanje sa svetom koji ide ispred znači i hvatanje koraka istog progresa. Greške su tada neminovne.

Volja grupa moći ili stručnjaka koji stoje iza projekcija školskih reformi nije i ne može biti jedini pouzdan kriterijum za promene, čak i kada se nude uspešni savremeni koncepti škole.
Uvek postoji pitanje gde je jedan školski sistem uspešan i u odnosu na koja očekivanja. Normalno je da danas, u zemlji koja je u dubokoj  socijalnoj krizi, postavljamo pitanje u kom pravcu krenuti. Da li samo popravljati i prilagodajvati obrazovanje novoj stvarnosti ili vršiti radikalne promene? Na kojoj osnovi graditi novu filozofiju obrazovanja? Kakvo nam je obrazovanje potrebno danas a kakvo će nam biti potrebno sutra? Možemo li odgovoriti na sve izazove savremenog sveta?

 Ako su ciljevi stvaranje bogatog demokratskog društva i slobodnog kreativnog pojedinca, spremnog da brzo i uspešno reaguje na izazove savremenog sveta, onda se dilema ne sastoji samo u tome koje ciljeve izabrati već i u načinu podučavanja? Kakvo stanje duha stvarati u školi?

Da li decu učimo da misle, da samostalno saznaju, rešavaju probleme, da odlučuju, da budu odgovorna, da umeju da komuniciraju, da li ih vaspitavamo da budu tolerantna, da saosećaju sa drugima, da cene znanje? Da li se mi nastavnici odlikujemo istim osobinama i da li se tako ponašamo? Funkcioniše li škola kao druga velika porodica ili kao birokratska ustanova u kojoj se stiču diplome? Od odgovora na ova pitanja dobiće se još neke smernice za izbor ciljeva. Tolerancija i saradnja, na primer, iziskuju potpuno drugačije načine rada u školi, kao i razvijanje odgovornosti prema sebi i drugima.

Od razvijenosti ekonomije i izdavajanja od nacionalnog dohotka za obrazovanje zavisi uspeh bilo kog poduhavata u obrazovanju. Planiranje promena pretpostavlja precizne finansijske parametre isto onoliko koliko i precizne ciljeve. Sem iskazivanja cene reforme značajan pokazatelj su i očekivani efekti, koji bi morali biti u skladu sa projektovanim razvojnim ciljevima društva. Ulaganje versus dobit ima smisla i na duhovnom planu ako je reč o ulaganju u budućnost nacije.