Reforma obrazovanja  i ignorisanje inovativnih projekata

Pre neki dan su u Medija centru u Beogradu predstavljeni veoma zanimljivi i korisni nalazi petogodišnjeg projekta Instituta za pedagoška istraživanja. Ogled sproveden u osnovnoj školi sa namerom da se proveri efikasnost nastavnog pristupa koji podstiče dečje stvaralaštvo, inicijativu i saradnju, nazvan Trolist, dao je veoma vredne podatke o prednosti metoda koje podstiču razvoj tih sposobnosti kod učenika mladjiih i starijih razreda osnovne škole. Takodje, pokazalo se da je veoma važno i efikasno obučavanje nastavnika u samoj školi i u samom procesu  rada, a sa ciljem da rad sa učenicima učine zanimljivijim i efikasnijim. Publiku su, nažalost, činili stručnjaci koji se uvek okupljaju oko sličnih poduhvata, entuzijasti i učesnici istraživanja. Grupa mala, odabrana i bez moći da aktivno utiče na promene u obrazovanju.

Mediji nisu propratili ovu dvočasovnu, svojevrsnu edukaciju, u Medija centru,  a Ministarstvo prosvete je po običaju ignorisalo. Istine radi, izlaganja istraživača pratila je jedna činovnica Ministarstva poslata tek da se ne  kaže da se nisu odazvali pozivu. Niti se oglasila niti je reagovala, odradila je svoje činovničko prisustvo. 

Shvatam, ministar i njegovo okruženje koje radi na reformi obrazovanja, po ko zna koji put, a svaki put novi ministar i nova reforma, nisu imali vremena. Oni smišljaju i gledaju kako se to radi tamo u svetu, a to što naši istraživači pet godina ozbljno istražuju i proveraju nije bitno. Njih niko ne pita i ne sluša. Objavili su tokom trajanja projekta nekoliko publikacija i priručnik za nastavnike, ali  umišljeni prosvetni vlastodršci nemaju vremena da to čitaju niti da dva sata odvoje da čuju šta se to u ovom srozanom obrazovanju može dobro i bez mnogo para uraditi. 

Oni su od vodje dobili zadatak da naprave dualno obrazovanje i sve drugo je za njih beznačajno. Neću o dualnom jer sam već o tome pisala. Nismo svi otišli na rad u Švajcarsku, Nemačku i Austriju, ali ćemo ih oberučke dočekati sa programima namenjenim deci stranih radnika u njihovim zemljama. Jeftina usmereno obučena radna snaga treba razvijenoj Evropi. Dobro opšte obrazovanaje i sposobnost prilagodjavanja promenama ne treba sirotinji, bogati to već imaju. 

I sad je stvarno jasno da razvijanje sposobnosti za inicijativu, stvaralaštvo i saradnju i nije neki prioritet. To nisu sposobnosti potrebne za povezivanje kablova, šrafljenje gotovih delova, krojenje po gotovom šnitu i slično,  pristiglih iz tamo neke tehnološki razvijene zemlje.  Kakva inicijativa i kakvo stvaralaštvo? Poslušnost je osobina koja nam treba, zar ne?