Tenderi, rođaci i biblioteka

Da li smo toliko istrošeni da više ne verujemo nikome, ništa, nikakvoj stručnoj proceni, nikakvim ekspertima, osvedočenim umetnicima i naučnicima? Sudeći po zakonu o javnim nabavkama, jesmo. Ako vam sad zatreba neki ekspert za obrazovanje, oglasite tender. Precizan opis, kompetencija zvanja, diploma, iskustva i tako dalje – biće objavljen. To ne bi ni bilo loše ako zaboravimo da sve formalne zahteve može da ispuni i onaj ko nije zaista kvalitetan stručnjak jer je lakšim i bržim putem sakupio sve diplome i titule. Još ako pristane na manji honorar. Bingo! 

Pozorišni ljudi su se pobunili, kažu da se ne može kralj Lir birati na tenderu, nije on krompir ili stolica. Recenzenti udžbenika, na primer, mogu. Valjda su oni bliži krompirima i stolicama, budući da ionako nikome nije važan kvalitet udžbenika i škole kao što je pozorišnim ljudima važno ko će da igra kralja Lira. Biće da se zato niko iz prosvete nije ni oglasio ili ne čitamo zakone koji nam život uređuju. Bilo kako bilo, drage moje koleginice i kolege, sad će vam tenderi meriti vrednost.

Neko će reći da će se ovim zakonom o javnim nabavkama stati na put ljudima kao što je direktor one niške škole koji je zaposlio svoje rođake. Neće. Ni do sada to nije bilo dozvoljeno, niti moralno. Ako je čovek, a biće da jeste, aktivni član neke jače političke stranke, niko mu ništa ne može, pa ni Zakon o javnim nabavkama.

Oni koji brane ovaj zakon kažu, između ostalog, da je to izričiti zahtev Evropske unije, a ja kažem da se trećerazredni evropski činovnici zabavljaju gnječeći nas ovakve nedovršene. 

Nije dovršen ni višegodišnji lament nad ruševinama bivše Narodne biblioteke. Svake godine u isto vreme jedan dramolet. Nova ideja je da se tu izgradi biblioteka Patrijaršije. Mislim da bi ovoj zemlji bila na tom mestu korisnija velika dečja biblioteka-medijateka, sa svim prostorima koji deci omogućuju da se druže s knjigama i svim drugim medijima, da im se nude razni kulturni i obrazovni programi, specifična riznica znanja i kulture.

Crkva ionako gradi na sve strane, vladičanske i druge dvorce, pa će naći mesto i za tu biblioteku. Neka mi časni oci oproste, deca su za budućnost ove jadne zemlje važnija od njihovih knjiga, koliko god one bile značajne.

Priča pomoćnika Ministra prosvete- političarenje, nemoć, nemar ili… ?.

Gledam, slušam i čitam o profesorki Geografskog fakulteta, BU,  a  bila sam i svedok patnje studenata koji daju sve ispite ali ne mogu da dobiju diplomu jer nisu položili njen predmet – regionalnu geografiju. Uglavnom zbog besmislenih pitanja  o čemu ponovo bruje mediji .   Generacije se bukvalno zaglave kod iste profesorke.  Ona bi u svetu na koji se toliko pozivamo odavno dobila otkaz.  Pomirljivo saopštenje dekana kaže da se profesorka popravila. Šta to znači niko ne zna.

Večeras slušam objašnjenje pomoćnika ministra i ne mogu da verujem. Čovek prepričava zakonske odredbe o visokom obrazovanju, priča o autonomiji fakulteta, o Bolonjskoj deklaraciji i tako dalje. Sve upakovano birokratski i bez smisla, samo nema šta da kaže povodom problema koje ova profesorka umnožava.  Ne sme, ne zna se zašto, da da svoje mišljenje o  maltretiranju studenata. Samo se smeši na pitanje na koje studenti, izmedju ostalih, treba da odgovore: « Koliko je bicikla uništeno u drugom svetskom ratu ? »

 Gospodin pomoćnik ministra je takodje profesor univerziteta, bar se tako potpisuje ali nema petlju. Divan primer »intelektulanog i profesorskog integriteta« kod nas poznat pod nazivom »ne talasaj«.  I tako, pošto niko neće i ne sme da kaže istinu, pravu reč , nema ni prave reakcije i akcije.

Siroti budući geografi ne mogu da beže u inostranstvo kao matematičari, biolozi, programeri, inžinjeri. Ništa im ne preostaje nego da trpe, da uče napamet odgovore na sve moguće postavljene besmislice , a onda kad se dokopaju diplome, već izmoreni i ogorčeni odu u neku školu gde će, skoro je izvesno, ponoviti pedagoški model svoje profesorke. Sa vremenske distance, napamet naučeno (jer su samo tako mogli da polože) počne da liči na vredno.

Jedan od školskih predmeta  koje deca uglavnom ne vole jeste i geografija. Da li treba da se pitamo zašto?

Čarobna prosvetna priča

Osećanje radosti i tuge moram da podelim sa vama koji čitate ovaj  blog. Komentar na moj post pod nazivom "Gase se sela" odveo me je na sajt www.carobnoselo.co.rs . 
Obavezno pogledajte i pažljivo poslušajte mlade učiteljice. To donosi radost, a tugu, zna se, birokrate i političari koji vode našu prosvetu. 

Pravo na obrazovanje za sve nije fraza ili ipak jeste ?

Ovo piše na sajtu Ministarstva za prosvetu i nauku Republike Srbije :

“Општи принципи система образовања и васпитања

Систем образовања и васпитања обезбеђује за сву децу, ученике и одрасле:

1.   једнако правo и доступност образовања и васпитања без дискриминације и издвајања по основу пола, социјалне, културне, етничке, религијске или друге припадности, месту боравка, односно пребивалишта, материјалног или здравственог стања, тешкоћа и сметњи у развоју и инвалидитета, као и по другим основама;”

Jako lepo i ko bi normalan bio protiv. Još kad bi zaista bilo tako.

Mediji nas obavestavaju i slikaju dečaka kojeg je paraliza vezala za kuću,  a kojem više ne dolaze nastavnici jer lokalna zajednica, odnosno školska uprava, nema para da ih plaća. Kažu da su se obratili Ministarstvu prosvete ali je odgovor bio baš činovnički : to je stvar lokalne školske uprave.  Dete se pomirilo sa činjnicom da samo mora da uči i sprema razredni ispit umesto da ima nastavu kod kuće i bude ocenjivano kao svi drugi učenici. Ne znam koliko takvih slučajeva ima ali se bojim da ih je puno.

Pre neki dan sam pisala o problemima inkluzije, odnosno uključivanja dece sa razvojnim problemima u redovno školovanje pa neću da ponavljam.

Posebne potrebe, iako nisu formalno u kategoriji invalidne i dece sa razvojnim problemima, imaju djaci pešaci na Pešteru i u drugim planinskim krajevima. Ti mališani pešače i po desetak kilometara u jednom pravcu, po snegu, kroz šumu da bi stiglu u školu ili u predškolsko odeljenje. Pitam se zar nije bilo mogće, zar nije moguće, u malim udaljenim seoskim školama ( nema puteva i vremenskih uslova za školske auotbuse) napraviti dve sobe spavaonice, neku vrstu malog internata koji bi u ekstremnim vremenskim uslovima toj deci pružio topao i bezbedan smeštaj, uz nadzor učitelja, vaspitača i domara koji inače žive tu u blizini? 

Reći će da nemamo sredstava za tako nešto. Verujem ali ću ipak da podsetim na moj post pod naslovom “Sve naše strategije, svi naši krediti” od juna 2010. godine i na podatak da je tada na sjatu Ministasrva stajalo da će od kredita za modernizaciju škola  od 50 miliona evra "deo novca, odnosno tri miliona evra biti opredeljeno za izradu strategije obrazovanja"….

Bila je tada ista ministarska garnitura kao i danas.

Toliko o jednakim pravima i dostupnosti obrazovanja svima, a nekima  mnogo više.

Politika obrazovanja, strategija i blagi haos.

Blagi je nežna reč, koliko da ostanem dobronamerna. Sve što se dogadja u našem obrazovanju i oko njega nije politika koju odlikuje sistem i sistematičnost. Strategija razvoja obrazovanja koje su nam puna usta ovih dana nema uporište u jasnoj i realnoj politici dugoročnog ekonomskog i privrednog razvoja, koliko je to moguće u  zemlji Srbiji. Tako ona liči na  spisak  želja brojnih « eksperata » što, uzgred budi rečeno, treba da deluje impresivno. Opseniti prostotu još jednim od naših   samozavaravanja.  Istini za volju, ključni tvorci strategije prave otklon izjavama koje sadrže sumnju u mogućnost  postizanja zamišljenog i zapisanog. Političari zaduženi za prosvetu su se baš primili, oni su srećni kao da su napravili važan korak napred. Nije čudo ako se setimo da su deklaracije, strategije, pravci razvoja i slični papiri u nas uvek predstavljani kao ostvarenja.

Šta se u stvarnosti dogadja ? Nastavnika istorije progone sitni turistički činovnici jer je stručno, skoro kao turistički vodič (valjda bolje od njega) pričao na Kalemegdanu deci o istoriji Beograda. Šefovi turističke inspekcije nalaze opravdanje,  brane napad na nastavnika, a Ministarstvo prosvete i nauke saopštava da će podržati inkriminisanog nastavnika ako reši da ide  na sud. Pa on je samo slučaj koji potvrdjuje srozani status nastavnika u zemlji moćnih i zvučnih strategija. To je ono što je najtužnije i najružnije u ovoj priči. Umesto da Ministarstvo prosvete odlučno i na sva zvona stane u odbranu profesije nastavnika, njihovi predstavnici polemišu sa turističkim organizacijama, razmišljanju o davanju potvrda nastavnicima koje će ih zaštiti od legitimisanja i  kažnjavanja kad se sa decom nadju van škole, a radi poučavanja. Bravo!  Još neko u ovoj priči treba da se zastidi. To su nastavničke organizacije i sindikati. Pa zar ova situacija nije bila povod da se organizuju veliki protesti radi zaštite imena i integriteta profesije ljudi od kojih dobrim delom zavisi budućnost zemlje. Strategije dolaze i prolaze ali ni jedna zemlja ne može računati na bolju budućnost bez vaspitača.

I još nešto. Inkluzija, naš veliki sram i dokaz da  smo daleko od demokratije i civilizovanog odnosa prema razlikama. Opet je papir napisan i usvojen a onda niko ozbiljno i sistematski nije radio na pripremi nastavnika (ne može to za dva dana), a nimalo na stvaranju društvene klime  za prihvatanje dece  sa smetnjama u razvoju kao ravnopravne u učionici. Roditelji ispisuju decu jer neće da se njihova « normalna » deca mešaju sa hendikepiranim, škole se žale da nemaju uslova, niko neće da plaća personalne asistente itd.. itd…

Koja će nam to strategija razvoja obrazovanja pomoći da bar jedno takozvano sistemsko rešenje dovedemo do kraja? Nijedna jer nemamo politiku obrazovanja koja podrazumeva pažljivo i temeljno planiranje i sprovodjenje dogovorenog i ozvaničenog.

Sve me podseća na započeti nikad sastavljeni pačvork od raznih  krpica, kome domaćica ne zna svrhu. Važno je da je šareno.

Funkcionalno nepismeni ili funkcionalna panika?

Novi medijski hit : Skoro polovina stanovnika Srbije funkcionalno nepismena!  Nema štampanih i elektronskih medija koji o tome ne izveštavaju, sve uz učešće stručnjaka ili kvazi stručnjaka, svejedno. Kako se došlo do podatka od 50% funkcionalno nepismenih ne zna se. ČIje su  to aproksimacije ne zna se,  ali je problem  za javnu brigu baš dobar. Trajaće još malo pa će otići u zaborav  kao i odliv mozgova, kao i mnogi drugi stvarni ili prenaduvani problemi naše prosvete.

Sigurno je da je značajan procenat stanovnika ove zemlje funkcionalno nepismen ako se pod tim podrazumeva sposobnost korišćenja informacija, predstavljanja sebe radi  ostvarenja nekog prava, razumevanja raznih javnih dokumenata i procedura, jednom rečju pismenost neophodna za uspešno funkcionisanje u društvu .  Tačno je da je reč o veštinama koje bi škola trebalo da razvija a da to u punoj meri ne čini. Reč je o veštinama upotrebe znanja, počev od pisanja, čitanja  i govora do upotrebe novih tehnologija za dobijanje podataka. Reč je takođe  o interpretaciji i korišćenju pročitanog i saopštavanju željenog.  Nije samo škola ta koja treba i može funkcionalno da opismenjava stanovništvo, to treba da čine i sve javne službe svojim načinima obaveštavanja, mediji i razne društvene organizacije.  Reč je zapravo o prosvećivanju koje smo odavno zaboravili,  a  to je posebna priča.

 Ono što me sada interesuje jeste da li iza paničnih izjava o funkcionalnoj (ne)pismenosti  stoje  precizno definisan pojam i pouzdano utvrdjen podatak ili su to, po ko zna koji put, izjave u funkciji promovisanja nekih poluprofesionalnih i političkih interesa. Da li je ova nova panika u funkciji usvajanja, na sva zvona najavljene nam, ko zna koje po redu, nove strategije razvoja obrazovanja ?

 Bilo bi dobro da znamo koji su to pokazatelji funkcionalne nepismenosti proveravani ( a mogu biti raznovrsni) na kom broju stanovnika, kada i kako.  Da li je neko uradio temeljno snimanje funkcionalne pismenosti stanovništva Srbije ili je do zaključka došao po slobodnim  procenama koje su i do sada bile osnova   naših reformi i strategija.  S obzirom da nikad pouzdano nismo znali gde smo, kakvo  je  stvrano stanje u prosveti i u ekonomiji, šta nam zaista treba a šta možemo, rezultati velikih reformskih i startegijskih poduhvata su ugalvnom bili veliko BUĆ. 

I što je najgore, čak i da je sve tačno i pouzdano trajaće briga i akcija  taman onoliko koliko je vest zgodna za naslovne stranice medija.

Jeste li bedni ili vam je samo teško ?

Kaže ministar  ovdašnji i sadašnji da se ne slaže sa konstatacijom da živimo bedno. Teško jeste, veoma teško ali nije beda kaže on sa osmehom superiornog čoveka, pobednika u svakoj debati. Što se tiče nastave istorije, nastavnici će se već nekako snaći da objasne novi stav prema četnicima i partizanima. Jeste da je to još u sferi politike, ali bože moj…Odmah potom njegov nadredjeni  izjavi da imamo dva miliona gladnih  te da nas nikl može spasti, ako njegovo vadjenje nije opasno. Ako je opasno nećemo. Šta ćemo sa gladnima ne zna se.  Nismo bedni al smo gladni, to nije isto  zar ne ?

Sad nam pokazuju školske zgrade u bednom stanju, škole bez toaleta, kao da  je to novo. Takoreći do juče išli su u takve škole, a kad su se peli na lestvici političkog uspeha nisu imali vremena da se njima bave. Dobro, šta sad? Još nisam čula šta će to da urade da škole budu lepše, zdravije, bolje opremljene, mislim konkretno, osim da je to stvar lokalnih zajednica. Ove potonje se već žale da su zbog nove fiskalne politikle ostale bez para. Veselo.

Nismo sigurni hoćemo li u Evropu ili nam  je ovako sasvim dobro, svoj na svome dedovskom i pradedovskom, a oni nisu imali toalete nego, zna se, iza kuće.

Malkice bismo ipak u Evropu ali ne mnogo, ne toliko da nam zabrane da pečemo rakiju u svom dvorištu, a taman smo dobili šljivovicu nacionale.  A ono malkice je i uvodjenje dvojezične nastave ( srpski-francuski) u Pirotu. Taman pomislite da je to civilizacijski korak napred, kad ono francuskom proizvodjaču automobilskih guma treba radna snaga koja će razumeti šta im šefovi naredjuju. Nije važno, napravićemo mi od toga još jedan uspeh naše sjajne nam prosvete.

Nisam protiv dvojezične nastave, naprotiv. Obećavaju i školovanje naše dece u Francuskoj. Lepo. Rastuži me ipak podatak koji ide uz tu vest, a to je ona francuska fabrika.

Ne sekirajte se, ako sačuvate razum beda vam ne može ništa, bar ne odmah.

Plejada, roštiljijada i mala matura

Slušam vesti Radio Beograda i saznajem da postoji « plejada onih koji ne čitaju », da im Petar Kočić zato nije blizak. Jel vam jasno ? Meni nije, a i kako bi bilo jasno kad izgleda da i onaj koji to priča  ne gubi vreme na čitanje.

Potom čujem da se mnogi svršeni osnovci, oni koji su dobili svedočanstvo o završenom osmom razredu osnovne škole, nisu prijavili za polaganje male mature. Bez položenog maturskog ispita ne mogu da se upišu u srednju školu. Pretpostavljam da postoje mnogi razlozi što odustaju od daljeg školovanja. Siromaštvo roditelja je sigurno jedan od tih.  I šta sad ? Nisam još čula da  se neko zabrinuo zbog toga. Jeste da su trenutno požari veliki problem i opravdano je što je Vlada tim povodom održala vanrednu sednicu. Zanima me samo da li će se i  povodom odustajanja dece od daljeg školovanja sastati i  prelistati strategiju razvoja obrazovanja kojom se Ministarstvo prosvete ponosi a u kojoj stoji da treba ispitati  mogućnosti  da se srednje  obrazovanje u dogledno vreme (do 2020) učini obaveznim.  Videćemo, a možda ubrzo, čim se ministar prosvete  vrati sa otvaranja roštiljijade.

Ne znam kakve veze ima roštiljijada sa prosvetom. Biće da je i tu reč o nekoj plejadi. Bog bi ga znao

Profesore biju, zar ne?

Roditelji a i učenici sve češće dižu ruku na nastavnike  kad nisu zadovoljni ocenama. Čini se da niko više od škole ne očekuje znanje i neke sposobnosti već samo visoke ocene. Odlčne ocene otvaraju vrata daljem školovanju, bolje rečeno upisu u neke prestižne škole i fakultete.  Postale su i jedan od kriterijuma za dobijanje posla. To bi bilo u redu kada bi visoke ocene odražavale znanje i veštine predvidjene za sticanje u toku školovanja.  Na žalost  to tako nije. Forma je važna posebno onima koji mogu sve da kupe a i da tuku, ako treba. Oni svojim mezimcima hoće da pruže sve najbolje, a to su društveni prerstiž i brza  zarada po svaku cenu. Znanje ni njima nije bilo bitno a ni   potrebno da se u ovoj izgubljenoj zemlji brzo obogate ili popnu na lestvici društvenog ugleda, šta god da to znači. Ko sad može da kaže da oni nisu sposobni, spremni za život kad njihov društveni status u biznisu  i  politici upravo o tome svedoči.

Istini za volju  pravi bogataši i moćnici  mogu da plate privatne škole i fakultete, a tamo se zna..  . Oni na vrhu nemaju potrebe da blju profesore, samo promene školu i plate diplomu. Jednostavno. Oni koji se penju ka njima nestrpljivi su . Gube živce sa profesorima i onda nije čudo… biju.

E da su samo roditelji i njihova deca ti koji napadaju profesore (nastavnike, svejedno kako ih zovemo). U medijima se pominju samo u negativnom kontekstu. Prosvetna politika ih skoro ne poznaje osim kad očekuje da budu tihi i uspešni izvršioci reformi, strategija, programa …. Sve naše strategije, a o njima sam već pisala, očekuju da profesori budu posebno obučeni, spremni, feksibilni, inovativni članovi društva, lokomotiva razvoja koja stoji na sporednom koloseku, ne smeta i ne oglašava se, a uglnaca se samo u retkim prilikama kad  treba da povuče paradni voz. Kad zabrljaju onda eto ministara i pomoćnika da im preko medija priprete i obećaju istragu …. Ispitaće i greške nastavnika koji su dobili batine, biće da se nisu pridržavali zakona i pravilnika…

Konačno, šta hoće ti bedni profesori koji nikad u svom radnom veku neće uspeti da imaju više do skromno opremljenog stana, ako ga imaju, i jeftinog letovanja u aranžmanu za srpske turiste tankog novčanika.  Pa nisu oni ti koji zaslužuju poštovanje. Nisu uspeli i Bože moj ako ih klepe ponekad…..

Mala matura, odlazak značajnog profesora, Pjer Karden i još po nešto

Ubiše se učitelji i profesori maternjeg jezika da decu nauče da se vlastita imena, na primer, pišu velikim slovom. Na pismenim zadacima to je neoprostiva greška. To je u redu sve dok naši kreatori prosvetne politike i standarda učeničkih postignuća na kraju osmogodišnjeg školovanja ne kažu suprotno. A oni mogu i to uz nadmeno blagonaklon osmeh  zbog “nedostatka pameti” onih koji postvaljaju pitanja. Ti koji nisu pametni kao vlastodršci  ne razumeju kako je moguće da se  na testu prizna kao tačan odgovor  ime pisca napisano malim slovima jer se pitanje nije odnosilo na to kako se ime piše već na to ko je autor dela. Misle li da smo svi budale i polupismeni?  Kako se uopšte može prihvatiti da dete posle osnovnog osmogodišnjeg školovanja pogreši u pisanju vlastitog imena? Kad će se to mladi opismeniti ako nisu u osnovnoj obaveznoj školi? Govori li sve ovo o potpunom padu našeg obrazovanja ili su oni koji ga uredjuju  već u nekoj drugoj galaksiji ? Možda oni već imaju implante znanja i mudrosti u svojim dlanovima ali neće da ih koriste bez velike potrebe. Stvarno je moguće,  kako bi nas inače tako sa prezirom ubedjivali da ništa ne razumemo.

Ima još puno toga što  ne razumem. Na primer, nedavno je preminuo naš istaknuti univerzitetski profesor skandinavistike. Na komemoraciji su govorili ambasadori četiri skandinavske zemlje  iskazujući veliko poštovanje čoveku koji je izgradio značajne  kulturne mostove izmedju naše zemlje i tih zemalja. Čitali ste sigurno u novinama. Niko iz Ministarstva prosvete. Nisu imali vremena jer su se upravo spremali za gala modnu reviju Pjer Kardena u bašti Belog dvora. Televizija ih uslikala onako razdragane u tom glamuru. 

Pogani su ti mediji. Svedoče i kad ne treba, a postavljaju i pitanja

Tuberkolozni učitelj u jednoj beogradskoj osnovnoj školi inficirao učenike. Šta se može, direktorka škole kaže da nije imala zakonsku osnovu da ga šalje na lečenje ili da ga suspenduje. Ko bi još od birokrata i kadrova očekivao profesionalnu savest, a tek incijativu i samostalno odlučivanje? Koješta.