Pravo na obrazovanje za sve nije fraza ili ipak jeste ?

Ovo piše na sajtu Ministarstva za prosvetu i nauku Republike Srbije :

“Општи принципи система образовања и васпитања

Систем образовања и васпитања обезбеђује за сву децу, ученике и одрасле:

1.   једнако правo и доступност образовања и васпитања без дискриминације и издвајања по основу пола, социјалне, културне, етничке, религијске или друге припадности, месту боравка, односно пребивалишта, материјалног или здравственог стања, тешкоћа и сметњи у развоју и инвалидитета, као и по другим основама;”

Jako lepo i ko bi normalan bio protiv. Još kad bi zaista bilo tako.

Mediji nas obavestavaju i slikaju dečaka kojeg je paraliza vezala za kuću,  a kojem više ne dolaze nastavnici jer lokalna zajednica, odnosno školska uprava, nema para da ih plaća. Kažu da su se obratili Ministarstvu prosvete ali je odgovor bio baš činovnički : to je stvar lokalne školske uprave.  Dete se pomirilo sa činjnicom da samo mora da uči i sprema razredni ispit umesto da ima nastavu kod kuće i bude ocenjivano kao svi drugi učenici. Ne znam koliko takvih slučajeva ima ali se bojim da ih je puno.

Pre neki dan sam pisala o problemima inkluzije, odnosno uključivanja dece sa razvojnim problemima u redovno školovanje pa neću da ponavljam.

Posebne potrebe, iako nisu formalno u kategoriji invalidne i dece sa razvojnim problemima, imaju djaci pešaci na Pešteru i u drugim planinskim krajevima. Ti mališani pešače i po desetak kilometara u jednom pravcu, po snegu, kroz šumu da bi stiglu u školu ili u predškolsko odeljenje. Pitam se zar nije bilo mogće, zar nije moguće, u malim udaljenim seoskim školama ( nema puteva i vremenskih uslova za školske auotbuse) napraviti dve sobe spavaonice, neku vrstu malog internata koji bi u ekstremnim vremenskim uslovima toj deci pružio topao i bezbedan smeštaj, uz nadzor učitelja, vaspitača i domara koji inače žive tu u blizini? 

Reći će da nemamo sredstava za tako nešto. Verujem ali ću ipak da podsetim na moj post pod naslovom “Sve naše strategije, svi naši krediti” od juna 2010. godine i na podatak da je tada na sjatu Ministasrva stajalo da će od kredita za modernizaciju škola  od 50 miliona evra "deo novca, odnosno tri miliona evra biti opredeljeno za izradu strategije obrazovanja"….

Bila je tada ista ministarska garnitura kao i danas.

Toliko o jednakim pravima i dostupnosti obrazovanja svima, a nekima  mnogo više.

Politika obrazovanja, strategija i blagi haos.

Blagi je nežna reč, koliko da ostanem dobronamerna. Sve što se dogadja u našem obrazovanju i oko njega nije politika koju odlikuje sistem i sistematičnost. Strategija razvoja obrazovanja koje su nam puna usta ovih dana nema uporište u jasnoj i realnoj politici dugoročnog ekonomskog i privrednog razvoja, koliko je to moguće u  zemlji Srbiji. Tako ona liči na  spisak  želja brojnih « eksperata » što, uzgred budi rečeno, treba da deluje impresivno. Opseniti prostotu još jednim od naših   samozavaravanja.  Istini za volju, ključni tvorci strategije prave otklon izjavama koje sadrže sumnju u mogućnost  postizanja zamišljenog i zapisanog. Političari zaduženi za prosvetu su se baš primili, oni su srećni kao da su napravili važan korak napred. Nije čudo ako se setimo da su deklaracije, strategije, pravci razvoja i slični papiri u nas uvek predstavljani kao ostvarenja.

Šta se u stvarnosti dogadja ? Nastavnika istorije progone sitni turistički činovnici jer je stručno, skoro kao turistički vodič (valjda bolje od njega) pričao na Kalemegdanu deci o istoriji Beograda. Šefovi turističke inspekcije nalaze opravdanje,  brane napad na nastavnika, a Ministarstvo prosvete i nauke saopštava da će podržati inkriminisanog nastavnika ako reši da ide  na sud. Pa on je samo slučaj koji potvrdjuje srozani status nastavnika u zemlji moćnih i zvučnih strategija. To je ono što je najtužnije i najružnije u ovoj priči. Umesto da Ministarstvo prosvete odlučno i na sva zvona stane u odbranu profesije nastavnika, njihovi predstavnici polemišu sa turističkim organizacijama, razmišljanju o davanju potvrda nastavnicima koje će ih zaštiti od legitimisanja i  kažnjavanja kad se sa decom nadju van škole, a radi poučavanja. Bravo!  Još neko u ovoj priči treba da se zastidi. To su nastavničke organizacije i sindikati. Pa zar ova situacija nije bila povod da se organizuju veliki protesti radi zaštite imena i integriteta profesije ljudi od kojih dobrim delom zavisi budućnost zemlje. Strategije dolaze i prolaze ali ni jedna zemlja ne može računati na bolju budućnost bez vaspitača.

I još nešto. Inkluzija, naš veliki sram i dokaz da  smo daleko od demokratije i civilizovanog odnosa prema razlikama. Opet je papir napisan i usvojen a onda niko ozbiljno i sistematski nije radio na pripremi nastavnika (ne može to za dva dana), a nimalo na stvaranju društvene klime  za prihvatanje dece  sa smetnjama u razvoju kao ravnopravne u učionici. Roditelji ispisuju decu jer neće da se njihova « normalna » deca mešaju sa hendikepiranim, škole se žale da nemaju uslova, niko neće da plaća personalne asistente itd.. itd…

Koja će nam to strategija razvoja obrazovanja pomoći da bar jedno takozvano sistemsko rešenje dovedemo do kraja? Nijedna jer nemamo politiku obrazovanja koja podrazumeva pažljivo i temeljno planiranje i sprovodjenje dogovorenog i ozvaničenog.

Sve me podseća na započeti nikad sastavljeni pačvork od raznih  krpica, kome domaćica ne zna svrhu. Važno je da je šareno.