Odliv mozgova - Priliv doktorata

Da li je trebalo  da nam USAID kaže da smo na neslavnom drugom mestu u svetu po odlivu mozgova? Iza nas je samo Gvineja Bisao i to je  reklo bi se udarna vest. Zar je moguće da do sada to nismo znali? Zvanična statistika i podaci koje prikupljaju nevladine organizacije pokazuju da od 2000. godine kad je zabeležen nagli porast broja odlazaka u inostranstvo, mladi stručnjaci bez prestanka bukvalno beže iz naše zemlje.

Da sve ne bude  crno, a biće da je sivo, reforma univerziteta po principima Bolonjske deklaracije i otvaranje brojnih privatnih visokoškolskih institucija otvorili su širom vrata sticanju doktorata. Doktorske studije na koje se lakse stiže nego nekad na magistarske, a izgleda i lakše završavaju, omogućiće da se za koju godinu podičimo brojnim  mladim doktorima nauka, od kojih mnogi neće moći i da hoće da učestvuju i svetskoj utakmici pameti . Ostaće kod kuće i  formalno će se ubrojati i naučni kadar, pa više nećemo biti među najgorima po odlivu mozgova. Ne znam kako ćemo izaći iz te paradokslane situacije i da li ćemo se uopšte potruditi da kvalitet a ne kvantitet budu merilo stvari u ovoj sferi. 

Kad sam kod kvantiteta i kvaliteta, a vezano je za napredovanje univerzitetskih nastavnika i istraživača u institutima, jos jedan detalj je vredan pažnje. To su kriterijumi za profesionalno napredovanje  na fakultetima i u institutima. Propisan je broj bodova koje svaki univerzitetski nastavnik i istaraživač treba da sakupi pomoću objavljenih radova, učešća na naučnim skupovima, polemika,  da bi mogao da stekne više zvanje. Knjige i časopisi u kojima treba da objavljuju takodje su rangirani po broju bodova koji nose , pa tako ispada da su broj objavljenih radova i dobro rangiran izdavač pun pogodak. Značaj problema kojim se ti radovi bave, sadržaj, naučni doprinos... ostaju  po strani pred brojem bodova koji se grozničavo sakupljaju kako se izbori u viša zvanja i reizbori približavaju.....

Ne znam da li sam u pravu ali imam asocijaciju na Potemkinova sela.

Besplatni udžbenici - Siromaštvo i firmirani

Slušam i čitam ovih dana polemiku o besplatnim udžbenicima za decu osnovnih škola. Uslov koji deca moraju da ispune jeste da ih čuvaju, da na njima ništa ne pišu i ne šaraju, da ih na kraju godine vrate skoro nove za narednu generaciju. Ako to pravilo prekrše roditelji će morati da kupe nove udžbenike i vrate ih umesto onih isprljanih i iscrtanih. Veoma me intersuje kako će to deca prvih i drugih razreda  moći da se uzdrže da po knjizi ništa ne pišu, ne podvlače, ne crtaju? Zagovorinici te ideje smatraju da ćemo ih tako odmalena učiti redu i odgovornosti. Možda to ima smisla ali ima li smisla detetu zabraniti interakciju sa tekstom i slikom u udžbeniku.  Crtanje, dopisivanje, podvlačenje nije  uvek i samo nemar i nepoštovanje. Na tom uzrastu to je češće kreativan odnos prema informaciji, odraz mentalnih procesa i  nagoveštaj stila učenja. 

Drugi problem je siromaštvo, odnosno rasipništvo.  Deljenje besplatnih udžbenika je socijalna mera u siromašnoj zemlji  i onda kada je obučena u ruho pružanja jednakih prava i mogućnosti za obrazovanje, što se ne može osporavati. Medjutim, bliži su mi i mnogo razumniji stavovi onih koji smatraju da će opet najsiromašniji biti  pogodjeni jer su to socijalni slojevi koji na žalost nemaju formiran odnos prema knjizi i verovatno će najveći procenat njih morati da kupi nove knjige i vrati državi.  Što je još tužnije njihova deca će biti lišena stvaranja male kućne biblioteke od školskih udžbenika. Ako ništa drugo možda će im prelistavanje udžbenika iz prethodne godini pomoći da se nečega prisete i novo lakše nauče. To bi bio i svojevrstan spontani proces učenja učenja. 

Zašto siromašno društvo besplatnim udžbenicima podržava one koji mogu da ih kupe, pa čak  i one čija deca dolaze u školu u firmiranoj odeći i obući? Možda bi taj deo novca mogao da se usmeri na poboljšanje života siromašne dece koja u školu dolaze gladna i slabo obučena ili bi im se bar mogle poklanjati enciklopedije i druge knjige koje bi podsticale razvoj njihovih potencijala, što porodica ne može  da im pruži.

Čini mi se da u velikim  akcijama  zaboravaljamo da glad usporava razvoj umnih sposobnosti, da gladno i promrzlo dete ima slabu pažnju i nisku motivaciju...

Konačno, Beograd nije Srbija, a Vračar nije reprezentativni srpski uzorak.  Sve se nekako nadam da se naši političari toga ponekad sete i da sve ovo nema nikakve veze sa profiterstvom.