Postavlja se sada pitanje kakvo društvo i kakvog pojedinca želimo? Ako su ciljevi stvaranje bogatog demokratskog društva i slobodnog kreativnog pojedinca, spremnog da brzo i uspešno reaguje na izazove savremenog sveta, onda se dilema ne sastoji samo u tome koje ciljeve izabrati već i u načinu podučavanja? Kakvo stanje duha stvarati u školi?
Da li decu učimo da misle, da samostalno saznaju, rešavaju probleme, da odlučuju, da budu odgovorna, da umeju da komuniciraju, da li ih vaspitavamo da budu tolerantna, da saosećaju sa drugima, da cene znanje? Da li se mi nastavnici odlikujemo istim osobinama i da li se tako ponašamo? Funkcioniše li škola kao druga velika porodica ili kao birokratska ustanova u kojoj se stiču diplome? Od odgovora na ova pitanja dobiće se još neke smernice za izbor ciljeva. Tolerancija i saradnja, na primer, iziskuju potpuno drugačije načine rada u školi, kao i razvijanje odgovornosti prema sebi i drugima.
Od razvijenosti ekonomije i izdavajanja od nacionalnog dohotka za obrazovanje zavisi uspeh bilo kog poduhavata u obrazovanju. Planiranje promena pretpostavlja precizne finansijske parametre isto onoliko koliko i precizne ciljeve. Sem iskazivanja cene reforme značajan pokazatelj su i očekivani efekti, koji bi morali biti u skladu sa projektovanim razvojnim ciljevima društva. Ulaganje versus dobit ima smisla i na duhovnom planu ako je reč o ulaganju u budućnost nacije.
Нема коментара:
Постави коментар