edumatter

Nasilje, Gradjansko, Veronauka

2012-02-08T14:53:00.000-08:00

Nasilja medju decom sve vise. Nešto što se takoreći do juče nije dešavalo u školama, medju osnovcima, sad je sve češća pojava. Nisu se deca potukla već su jedni ponižavali i maltretirali druge na najgori mogući način. Zabrinuti roditelji i mediji, ponekad i nastavnici, mada se čini da su već oguglali . Nemam utisak da se iko ozbiljno bavi uzrocima sve češće ispoljenog devijantnog ponašanja dece. Uveli smo pre deset godina, doduše brzopleto i politički motivisano, dva nova predmeta u škole: veronauku i gradjansko vaspitanje da bi odgajali dobre, tolerantne i odgovorne gradjane, a pre svega da bismo tamo onom svetu koji u nas sumnja pokazali da smo demokrate.

Uvek sam bila protiv uvodjenja veronauke i gradjanskog vaspitanja kao školskih predmeta. Smatram da odgovoran, tolerantan, svestan gradjanin, Bogu ugodan ne moze da se formira tako što će u školi “da uči” gradjansko ili veronauku kao predmete. U pitanju je vaspitanje, a ono pretpostavlja da sve što se dogadja u školi i oko nje bude u skladu sa prinicipima na kojima su ova dva predmeta uvdena. To znači i da se vaspitači (nastavnici, roditelji, ukupno okruženje) svakodnevno ponašaju tolerantno, odgovorno prema zajednici, poslu, kolegama, deci… Moral i ponašanje odraslih koji decu okružuju, poučavaju, neguju, sa kojima komuniciraju su ključni za razvijanje očekivanih , gradjanskih , demokratskih i moralnih nazora. Kako se ovo jedno od drugog može odvojiti i podeliti u školske predmete ne znam. Znam da se to neće postići pričama o Hristovim patnjama , niti pričama o gradjanskim pravima, a tek nikad ako se prvo predaje kao dogma a drugo kao politiziranje. Hristove patnje deca teško mogu dovesti u vezu sa patnjom njihovih maltretiranih drugova. Bojim se da je to za njih apstrakcija kao i Markovo oranje drumova.

Funkcionisanje političkog sistema ih ne interesuje na način na koji to misle tvorci programa i zamisljenih radionica o rešavanju problema lokalne sredine i proceni odgovornosti vlasti. Njihova zajednica je škola pa ako odgovornosti i razumevanju treba da se uče , a to je najvažnije za demokratiju i dobrog gradjanina, onda se to čini na proceni i poboljšanju atmosfere u samoj školi. Drugo je sve izvan njihovog stvranog vidokruga. Njima su bliski problemi kao što su nerazumevanje nastavnika, naneta nepravda, povreda njihove ličnosti, a ne da li vlast rešava adekvatno ili ne problem pasa lutalica.

Jedni ih tako uče da budu evropljani, demokrate, politički osvešćeni, a drugi da budu bogobojažljivi i vernici. Negde izmedju nasilje klija i niče pa bi se reklo da ova dva školska predmeta služe kao dva klimava brvna postavljena sa pogrešnim ciljem na pogrešno mesto, izmedju kojih se lako upada u kaljugu.

Mediji prepuni nasilja. Sva ozbiljna istraživanja pokazuju da se pod njihovim uticajem bitno smanjuje osetljivost na patnje drugih i da se usvajaju modeli ponašanja. Svakodnevni naš život nije slika hrišćanske dobrote niti gradjanske odgovornosti, osim kad nas ovako zatrpaju sneg i led pa to posluži i kao dobar politički marketing. Deca nisu naivna kao što mislmo. Ona pažljivo slušaju i gledaju šta odrasli oko njih rade, šta pričaju, kako se ponašaju…sve drugo je samo još jedna školska obaveza koju će preživeti i zaboraviti, naravno.

Nije više knjiga u kojoj se piše

2012-01-30T05:19:00.001-08:00

Predlog izmena zakona o udžbenicima dostavljen Skupštini Srbije malo je korigovan. Nema više one famozne odrednice da je udžbenik knjiga u kojoj se ne piše, ali zato i dalje ima odrednice da je namenjen višegodišnjoj upotrebi, za svaki slučaj. Sad je druga vrsta mudrosti zablistala. Udžbenik je »osnovno nastavno sredstvo« služi za sticanje kvalitetnih znanja ( ništa bez ove floskule), veština, formiranje vrednosnih stavova, razvoj intelektualnih sposobnosti. Dakle, namenjen je prevashodno učenicima da steknu i razviju sve živo čega se pisci ovih predloga sete. Pa šta će im onda druge knjige i druga sredstva, ako će udžbenik biti toliko moćan.

Kako je to udžbenik osnovno nastavno sredstvo, nije mi jasno.

Ako izuzmemo da će učenici na časovima jezika čitati i prevoditi tekstove iz udžbenika, eventualno gledati neke ilustracije ili šeme iz drugih predmeta, šta će to nastavnik da radi sa udžbenikom na času? Sama reč nastavno sredstvo govori da je reč o nekom sredstvu koje se koristi i može da se koristi u nastavi, a iz udžbenika, koliko znam deca uče kod kuće.Da li je zaista neophodno da se sve spakuje u floskule i poluučeni birokratizovani jezik naše prosvete?

Pa onda posle osnovnog nastavnog sredstva slede: radna sveska kao »drugo nastavno sredstvo«, pa zbirka zadataka kao »drugo nastavno sredstvo«, pa još i »druga nastavna sredstva« ...itd.. itd... Pobogu!

Istine radi, pojašnjene su odredbe koje se odnose na to šta se smatra, odnosno ne smatra promenom sadržaja udžbenika, mada nisam sigurna da je i dalje jasno da se promenom sadržaja ne smatraju dopune novim naučnim sadržajima. Neka naučna saznanja ili dobra pedagška iskustva mogu biti primenjeni tako da udžbenik dobije sasvim drugačiji karakter. Šta onda? Gde je granica promene?

Čitajte i ne samo ovaj predlog. Na sajtu Skupštine Srbije su i drugi novi predlozi zakona o osnovnom i srednjem obrazovanju i o obrazovanju odraslih.

Šta je udžbenik?

2012-01-21T11:04:00.001-08:00

Opet galama oko udžbenika, opravdana ili neopravdana, mene je podstakla da ponovo pročitam Zakon o udžbenicima i nastavnim sredstvima i Nacrt zakona o izmenama i dopunama istog zakona. Već sam pisala o tome da je odluka o besplatnim udžbenicima, bez obzira na socijalni položaj porodica učenika, nerazumna u siromašnoj zemlji. Posebno je nerazuman i neopravdan onaj njen deo o obavezi vrćanja tih knjiga na kraju školske godine, neoštećenih i čistih. Ako deca po njima pišu, ako ih oštete na bilo koji način, roditelji će morati da kupe nove i vrate školi. Pa ko je tu oštećen? Siromašna deca, naravno. Neću tu priču da ponavljam (post, april 2011.).

Ono što me je sad šokiralo jeste pokušaj da se taj deo odluke ozakoni i to kroz predlog nove definicije udžbenika u Nacrtu izmena i dopuna zakona o udžbenicima. Ni u važećem Zakonu nije srećno definisan udžbenik jer su to radili činovnici koji ne mogu da se otmu od ustaljene frazeologije, no to sada nije bitno. Tamo izmedju ostalog stoji i šta sve podrazumeva udžbenik, odnosno “udžbenički komplet” a tu spadaju i radna sveska i zbirka zadataka. Nacrt izmena i dopuna zakona o udžbenicima menja tu definiciju i prosto neverovatno kaže: “Udžbenik je knjiga iz koje učenik uči, u kome se ne piše, odnosno ne sadrži radni deo, a namenjen je višegodišnjoj upotrebi….”

Radna sveska i zbirke zadataka su druga nastavna sredstva za jednogodisnju upotrebu. Udžbenik tako dođe kao sirotinjski zimski kaput koji se čuva da bi ga mladji u porodici nasledjivali, a radne sveske i zbirke zadataka kao čarape. Eto, tako naš prosvetni zakonodavac ( čitaj stručnjaci koji stoje iza ovih “srećnih” odrednica) deci zakonom zabranjuje da pišu po udžbeniku, a da pritom sve buljeći u tekst, šeme i slike razvijaju misaone sposobnosti i stiču takozvana kvalitetna znanja, za koja niko tačno ne zna šta su.

Čudi me da zakonski nisu odmah definisane kazne za decu i roditelje pa neka odmah saznaju šta ih čeka ako im padne na pamet da nešto u tekstu podvuku ili slučajno sa strane dopišu. Ako hoće da pišu i šaraju, tu su radne sveske i zbirke zadataka.

Višegodišnja upotreba udžbenika, pod uslovom da se neoštećen vrati školi? A onda nam zakonodavac kaže da se udžbenici menjaju shodno promenama nastavnog programa, sve u nadi da se programi neće stalno menjati. E tu dolazimo do još jednog zanimljivog člana u predlogu za izmene i dopune Zakona o udžbenicima. Pazite, promenom sadržaja udžbenika ne smatraju se “izmene i dopune novim zvaničnim i naučnim podacima...” Tako isti udžbenik ima da traje bez obzira na nove naučne podatke, jer se siromašna država napregla da ih besplatno podeli svoj deci,pa ne može da prati i nove naučne podatke. To bi bilo previše. Zar to nije isto kao kad se siromašna porodica napregne da kupi kaput koji će najmanje troje dece u porodici nositi kako pristižu, bez obzira da li je tesan, kratak ili predug.

Stručnjaci koji su se potrudili da nam kompetentno ponude odgovor na pitanje šta je udžbenik, kažu da je udžbenik podrška procesu učenja, da ima razvojno-formativnu funkciju i da je potpora misaonom procesu. Treba da bude takav da omogući uspostavljanje aktivnog odnosa prema ponudjenom sadržaju. Zato još jednom pitam da li je zabranjeno podvlačenje, dopisivanje, pisanje na margini teksta, stavljanje oznaka u vidu podsetnika samo zarad višegodišnje upotrebe jednog te istog udžbenika u skladu sa onim što udžbenik zaista treba da omogući? Naravno da nije.

Bojim se da nikad nećemo saznati ko su mudraci koji stoje iza formulacije da je udžbenik knjiga u kojoj se ne piše.

Srećna i bolja od prethodne

2011-12-30T16:04:00.000-08:00

Želim da nam 2012. godina bude bar malo bolja i radosnija od odlazeće. A kako? Pa tako što ćemo prestati da čitamo prve stranice dnevnih listova, da gledamo televizijske vesti da razgovaramo o politici. Prestanimo da im verujemo kad kažu da će biti gore, ako im inače ne verujemo da će biti bolje. Potisnimo ih iz naše svakodnevnice. Vratimo se lepoj književnosti, čitajmo ponovo klasike, velike romane i sjajne priče svetskih pripovedača., onih kojih više nema u školskoj lektiri jer kažu da ne odgovaraju senzibilitetu današnje dece. Dobro, ajde da mi koji nismo toliko “digitalni " a ipak smo vaspitači pročistimo sopstveni duh. Da se setimo vrednosti kao što su čestitost i odanost, da pravo znanje nije u veštini baratanja svakodnevnim frazama , u bilo kojoj oblasti. Da pročistimo sopstveni jezik i ponovo ga učinimo podjednako razumljivim i onima koji nisu deo “posvećenog kruga intelektualaca”. Ovi potonji uglavnom pretenduju da su pametniji i vredniji od ostalih, a to dokazuju nerazumljivim tudjicama i kovanicama i tako stvaraju privid velike nauke.

Družimo se više sa prijateljima dalje od trpezarijskog stola i televizora. Razgovarajmo o pročitanim knjigama , o umetnosti, o prirodi, o doživljajima. Ne pratimo političare i estradne zvezde da bismo saznali da li su bolesni ili nesrećni…

Priznajmo da su nam škole sve nemoćnije, pa onda razmislimo valja li ozbiljno preispitati našu pedagošku nauku i obrazovnu politiku. Ako dodjemo do saznanja o tome šta ne valja i šta treba menjati, skupimo hrabrost, a treba nam jer smo oportunisti, i to recimo jasno i glasno, profesionalno, a ne političarenjem. Neće biti lako, znam. Ima i previše samozvanaca u našj prosveti. Ipak, recimo im šta mislimo….

Toliko od mene da nam ipak bude lakse i malo bolje.

Glupače , pornografija, rotirajuci neboder…..

2011-10-27T15:31:00.000-07:00

Pročitam nekoliko dnevnih listova, pogledam on-line vesti i ozbiljno se zapitam ko je ovde lud? Svi mi ili samo oni koji misle da nas vode u bolji život.. U odobrenim udžbenicima za osnovnu školu navode se sledeći gramatički primeri za sufiks „ lozov-ača - vrsta pića, glup-ača - ženska osoba, krast-ača - vrsta žabe...“. U udžbeniku za tehničko i informatičko obrazovanje linkovi za pornografske sajtove. Opština Novi Beograd potpisala memorandum o saradnji (šta god da to znači) sa stranom kompanijom koja bi trebalo da gradi rotirajući „neboder“ sa 80 spratova, a svaki od njih se okreće po želji srećnih vlasnika apartmana. Neki fakulteti blokirani „izgrednicima“, dekani ne znaju da li su to njihovi studenti, Rektor priziva državnu (čitaj policijsku) odlučnu intervenciju. Premijer nas uverava da nema mesta panici zbog nove svetske krize koje se toliko boji razvijeni svet. Možda je u pravu, daleko smo od tog sveta, a nemamo mnogo toga da izgubimo, osim razuma. Ako primeri sa kojima sam počela ne svedoče o gubitku razuma, ne znam šta govore.

Da li je moguće da u srpskom jeziku nema reči kojima bi se mogao dodati sufiks ača a da to ne budu lozova rakija, žaba i glupa žena? Sudeći po medijima, posebno elektronskim, po govoru mladih, po tekstovima u štampi i stručnim publikacijama, lingvisti su u izumiranju, pa bolje primere za gradnju reči sa dodatkom sufksa nije lako naći. Onda lozovača i glupača nekako idu zajedno. A sirota nedužna žaba stavljena u vodu koja se lagano zagreva opominje da smo i mi u loncu koji je blizu ključanja.

Da li je moguće da se odobravaju udžbenici koje niko pažljivo ne čita? Očito jeste. Sada će da stradaju sitni činovnici , sekretari komisija koje su kao pregledale udžbenike. Recenznti su ugledni stručnjaci pa nema smisla izlagati ih javnoj osudi, Prosvetni savet i Ministarstvo prosvete vode veliku obrazovnu politiku, ne znaju gde im je glava, ali se honorara ne odriču. Izdavači udžbenika imaju pare i demokratski smo ih namnožili kao da nas je bar 16 miliona, a ne jedva šest. Ministar je ljut, narediće istragu. Pa nije on Japanac...

Da li je moguće da neko iole razuman planira rotirajući neboder od 80 spratova u Novom Beogradu, gradjevinsko i tehnološko čudo i monstrum medju ruinama novobeogradskih blokova u kojima ne rade ili jedva rade liftovi do 10 sprata? I ko će to da kupi i čemu to služi, osim još jednoj velikoj iluziji o napretku- dinamična arhitektura. Kad može Dubai zašto ne bismo i mi. Stranac sve plaća, samo da mu damo plac da rovaši. Ako posle budemo osudjeni na velike svote na osnovu Pariske arbitraže, na primer, pa moraćemo da platimo jer smo mi odgovorna država. Pozajmićemo opet, samo da sačuvamo obraz . Sećate li se one pesme Ajde Jano ajde dušo kuću da prodamo, da prodamo samo da igramo... A prigodna bi bila i Igrale se delije na sred zemlje Srbije...

Skoro da zaboravim, ako vas interesuje Pedagoško društvo je i dalje na ulici i u blokadi.

Ko veruje kalendaru Maja neka se ne sekira, posle će sve biti nevažno.

Pedagozi i izbori

2011-09-20T08:00:00.000-07:00

Da li je moguće da pedagozi stradaju zbog predizborne trke? Jeste, iako zvuči neverovatno. Apeli koje je Pedagoško društvo uputilo pre mesec dana Ministru prosvete, Gradonačelniku Beograda i drugim relevantnim institucijama ostali su bez odgovora. Pre 20-tak dana Politika je objavila članak pod naslovom „Konzervatori isterali pedagoge“ i opet niko nije reagovao. Mi još uvek ne možemo da udjemo u zgradu, niti da pristupimo našoj dokumentaciji i opremi. Nikoga nije briga. A zašto? Pa zato što se spremaju izbori. Ministar prosvete neće ili ne sme da se suprostavi svom kolegi iz Vlade koji štiti direktorku Centralnog instituta za konzervaciju, biće da ni Gradonačelnik ne bi sada da se zamera. Nikome od njih rejting nije za pohvalu, pa je ipak bolje pustiti najstarije prosvetno društvo niz vodu i ugasiti pedagoški časopis medjunarodnog ranga –Nastavu i vaspitanje. Kome to uostalom treba u zemlji Srbiji?

Uprava Društva pokušala je da organizuje javni protest i konferenciju za štampu ali se ispostavilo da naše kolege koje rade u državnim institucijma ne smeju da se pojave i govore na tim skupovima. Neki od njih čak objašnjavaju da su potpisali obavezu da ne smeju da daju izjave za medije bez odobrenja direktora, a on opet partijski kadar. Bravo za demokratiju i profesionalnu svest.

Čitam komentare na članak objavljen u Politici 3-eg septembra ove godine. Neko se pita da li je baš sve legalno što taj Centralni institut za konzervaciju (CIK) radi? Ne znam i ne bih da tvrdim bilo šta. Jedna stvar je ipak čudna. Direktorka CIK-a izjavila je da oni u zgradi u koju nam je siledzijski, nezakonito, onemogućila pristup čuvaju i restauriraju dobra od velikog kulturnog značaja. Zanimljivo, ta zgrada nema nikakve uslove za čuvanje retkih kulturnih dobara još manje za restauratorske poduhvate. Uostalom na sajtu CIK-a čitali smo da im se gradi zgrada van grada jer sa hemikalijama koje se u pomenute svrhe koriste u gradu ne sme da se radi.

Pitam se za koga je i u koje svrhe zgrada uzurpirana? Da li ćemo to saznati posle izbora. A možda nas jednog dana TV dnevnik iznenadi nekom vešću poput onih „otkrivene malverzacije“ ... itd. Za Pedagoško društvo će taj dan, bojim se, doći kasno.

Politika je napravila izbalansiran tekst. Drugi mediji se nisu ni oglasili. Na mail Pedagoškog društva dolaze poruke podrške pedagoga i to je sve. To sam nazvala izjavama saučešća. A šta bi drugo moglo i da bude?

U ovoj priči je ipak najtužnija činjenica da nema ni gradjanske hrabrosti ni profesionalne savesti. Koliko to govori o jednom društvu, ostavljam čitaocima mog bloga da procene.

Pedagozi na ulici

2011-09-01T14:34:00.000-07:00

Nisam se dugo javljala. Leto je bilo vruće i tužno. A ni priča koja sledi nije vesela. Naprotiv, tragična je. Prava je slika odnosa ove naše male države prema institucijama značajnim za razvoj obrazovanja. Pedagoško društvo Srbije, profesionalna organizacija uvek aktivna u svim poduhvatima usmerenim na razvoj vaspitne i obrazovne delatnosti, postoji skoro 70 godina. To je prvo profesionalno udruženje svih nastavnika u Srbiji. Od svog osnivanja učestvuje u reformama sistema obrazovanja, koncipiranju školskih programa, usavršavanju nastavnika, te u brojnim aktivnostima bitnim za unapredjivanje vaspitno-obrazovnog rada sa decom. Izdaje već 60 godina ugledni časopis Nastava i vaspitanje, koji je od vodećeg nacionalnog stigao do ranga medjunarodnog naučnog, sa redakcijom sastavljenom od domaćih i stranih stručnjaka i naučnika i koji je postao nezamenljiv u razmeni naučnih saznanja u oblasti pedagogije i profesionalnom usavršavanju nastavnika. Svi vi koji ste ga u novije vreme imali u rukama znate koliko vredi.

A zašto ovo pišem ? Pišem zato što je Ministarstvu prosvete Srbije sasvim svejedno da li Pedagoško društvo postoji, da li može da nastavi sa izdavanjem ovog dragocenog časopisa, sa organizacijom seminara za nastavnike, razmenom važnih profesionalnih informacija putem interneta, radom na projektima vezanim za razvoj obrazovanja.

Dokazi su dvojaki: Časopis podržava i pomaže njegovo izlaženje godinama samo Ministarstvo za nauku. Ministarstvo prosvete nije htelo ni da čuje za podršku njegovom izlaženju. A da ne zna da Pedagoško društvo postoji i da je važna karika u sistemu obrazovanja svedoče tragicni dogadjaji

Naime, Pedagoško društvo radi skoro 60 godina u delu dvorišne zgrade Terazije 26 i prethodnim korisnicima (Bibliografski institut) te velike zgrade nije smetalo sto četiri prostorije koristi ovo društvo kao legalni zakupac prostora kod Direkcije za gazdovanje zgradama. Sve lepo dok Vlada Srbije nije donela odluku da formira Centralni institut za konzervaciju i da im Direkcija ustupi na privremeno koriscenje istu zgradu. Tog trenutka pocinje pritisak za iseljenje Pedagoškog društva.

Direkcija za gazdovanje zgradama obraća se Ministarstvu prosvete sa pitanjem da li je zainteresovano da Pedagosko drustvo i dalje koristi postojeći prostor. Odgovor činovnika iz Ministasrtva je šokantan, a on galsi da ovo Društvo nije u sistemu obrazovanja te oni tu nemaju nikakav interes. Pravnica u Ministartvu prosvete koja je sročila taj odgovor objašnjava da ona nikad nije čula za tako nešto. Bravo!

Posle reakcije Upravnog odbora PD Ministartvo šalje novo pismo podrške, ovog puta, podršku daju gradonačelnik Djilas, Ministarstvo za nauku, Odeljenje za Pedagogiju Filozofskog fakulteta u Beogradu i direktor Direkcije potvrdjuje da će Društvo prostorije u koje je uložilo velika sredstva i dalje zadržati, bez obzira na političke pritiske iz Vlade. A sad ono najbolje.

Koristeći sezonu godišnjih odmora, direktorka Instituta iza koje stoji moćni politicar otkazuje priključak na električnu eneregiju za Društvo a onda jednostavno menja brave, na ulazu u zgradu, postavlja čuvare koji prete i izbacuju svakog ko pokuša da udje. Tako sekretar i predsednica Društva vec više od mesec dana ne mogu da udju u prostorije u kojima su ostali sva dokumentacija, biblioteka, kompjuteri, sva izdanja knjiga i časopisa.... Zapravo Društvo više ne može da radi, da nastavi svoje aktivnosti, da izda septembarski broj časopisa.

Ministar prosvete neće verovatno da se zamera svom kolegi iz Vlade koji stoji iza novog konzervacijskog biznisa. Koga briga što će još jedna prosvetna institucija tako biti ugašena, posle 70 godina. To je Srbija.

Krpelj

2011-06-27T05:07:00.000-07:00

Imaju li krpelji veze sa obrazovanjem? Imaju. Nije reč samo o školskom znanju o jednoj opasnoj vrsti pauka, mogućeg prenosioca Lajmske bolesti, reč je o znanju koje menja svest i ponašanje. Ovog vrućeg i vlažnog leta najezda krpelja, u travnjacima i žbunju, uopšte u parkovima. Naša „najpoznatija“ banja, poredimo je pretenciozno i neopravdano sa čuvenim svajcarskim banjama, ima sve više krpelja i sve manje gostiju. Ovo poslednje još uvek nema veze sa krpeljima već sa cenama, a možda bi se moglo govoriti i o isisavanju zivotnih mogućnosti. To sada nije bitno. Bitno je da mi u loklanom Domu zdravlja pričaju o velikom broju ljudi koji svakodnevno dolaze zvog ujeda krpelja. Kažu sležući ramenima : sezona krpelja! Dobro, pitam zašto nema zaprašivanja, prskanja protiv te potencijalno opasne gamadi. Gledaju me sa osmehom koji bi vrebalizovan trebalo, otprilike, da znači „pa gde ti živš? “. Pominjem turističku sezonu u sezoni krpelja, ništa. Odem u poljoprivrednu apoteku i pitam da li postoje sredstva za prskanje bašte radi zaštite, vlasnik me lenjo gleda i još uspavanije odgovara da njegovi dobavljači nemaju ništa. Ako njegovi dobavljači nemaju zašto bi tražio druge. Stvarno, posao mu ionako ne ide, pa zašto da se trudi da ipak krene. Onda zovem veterinara i pitam da li veterinasrka stanica nešto preduzima, da li postoji gradska služba koja zaprašuje parkove. Odgovor je, naravno, odrečan. I tako, sve manje brige o gostima te cuvene Banje, sve više pacijenata, sve veća potrošnja antibiotika, sve više ugrožavanja zdravlja, manji promet sredstava za zaštitu i tako dalje i tako dalje, a sve to u krajnjem bilansu ima veze sa kvalitetom života i ekonomijom. I kakve veze sve ovo ima sa obrazovanjem? Čemu školski predmeti kao što su biologija i ekologija, pa čemu diplome tih mladih doktora, veterinara, ekonomista, raznih, uglavnom školovanih stručnjaka za zdravstevni turizam, kako se banjski turizam naziva? U čemu se njihova svest i ponašanje razlikuju od neškolovang brdjanina koji smatra da je krpelj isto što i buva ili osica i čemu panika. A ako se razboli, napalo ga nešto. A šta je napalo naše školstvo? Izgleda nedostatak ideje o svrsi.

Odliv mozgova - Priliv doktorata

2011-04-19T15:27:00.000-07:00

Da li je trebalo da nam USAID kaže da smo na neslavnom drugom mestu u svetu po odlivu mozgova? Iza nas je samo Gvineja Bisao i to je reklo bi se udarna vest. Zar je moguće da do sada to nismo znali? Zvanična statistika i podaci koje prikupljaju nevladine organizacije pokazuju da od 2000. godine kad je zabeležen nagli porast broja odlazaka u inostranstvo, mladi stručnjaci bez prestanka bukvalno beže iz naše zemlje.

Da sve ne bude crno, a biće da je sivo, reforma univerziteta po principima Bolonjske deklaracije i otvaranje brojnih privatnih visokoškolskih institucija otvorili su širom vrata sticanju doktorata. Doktorske studije na koje se lakse stiže nego nekad na magistarske, a izgleda i lakše završavaju, omogućiće da se za koju godinu podičimo brojnim mladim doktorima nauka, od kojih mnogi neće moći i da hoće da učestvuju i svetskoj utakmici pameti . Ostaće kod kuće i formalno će se ubrojati i naučni kadar, pa više nećemo biti među najgorima po odlivu mozgova. Ne znam kako ćemo izaći iz te paradokslane situacije i da li ćemo se uopšte potruditi da kvalitet a ne kvantitet budu merilo stvari u ovoj sferi.

Kad sam kod kvantiteta i kvaliteta, a vezano je za napredovanje univerzitetskih nastavnika i istraživača u institutima, jos jedan detalj je vredan pažnje. To su kriterijumi za profesionalno napredovanje na fakultetima i u institutima. Propisan je broj bodova koje svaki univerzitetski nastavnik i istaraživač treba da sakupi pomoću objavljenih radova, učešća na naučnim skupovima, polemika, da bi mogao da stekne više zvanje. Knjige i časopisi u kojima treba da objavljuju takodje su rangirani po broju bodova koji nose , pa tako ispada da su broj objavljenih radova i dobro rangiran izdavač pun pogodak. Značaj problema kojim se ti radovi bave, sadržaj, naučni doprinos... ostaju po strani pred brojem bodova koji se grozničavo sakupljaju kako se izbori u viša zvanja i reizbori približavaju.....

Ne znam da li sam u pravu ali imam asocijaciju na Potemkinova sela.

Besplatni udžbenici - Siromaštvo i firmirani

2011-04-08T15:31:00.000-07:00

Slušam i čitam ovih dana polemiku o besplatnim udžbenicima za decu osnovnih škola. Uslov koji deca moraju da ispune jeste da ih čuvaju, da na njima ništa ne pišu i ne šaraju, da ih na kraju godine vrate skoro nove za narednu generaciju. Ako to pravilo prekrše roditelji će morati da kupe nove udžbenike i vrate ih umesto onih isprljanih i iscrtanih. Veoma me intersuje kako će to deca prvih i drugih razreda moći da se uzdrže da po knjizi ništa ne pišu, ne podvlače, ne crtaju? Zagovorinici te ideje smatraju da ćemo ih tako odmalena učiti redu i odgovornosti. Možda to ima smisla ali ima li smisla detetu zabraniti interakciju sa tekstom i slikom u udžbeniku. Crtanje, dopisivanje, podvlačenje nije uvek i samo nemar i nepoštovanje. Na tom uzrastu to je češće kreativan odnos prema informaciji, odraz mentalnih procesa i nagoveštaj stila učenja.

Drugi problem je siromaštvo, odnosno rasipništvo. Deljenje besplatnih udžbenika je socijalna mera u siromašnoj zemlji i onda kada je obučena u ruho pružanja jednakih prava i mogućnosti za obrazovanje, što se ne može osporavati. Medjutim, bliži su mi i mnogo razumniji stavovi onih koji smatraju da će opet najsiromašniji biti pogodjeni jer su to socijalni slojevi koji na žalost nemaju formiran odnos prema knjizi i verovatno će najveći procenat njih morati da kupi nove knjige i vrati državi. Što je još tužnije njihova deca će biti lišena stvaranja male kućne biblioteke od školskih udžbenika. Ako ništa drugo možda će im prelistavanje udžbenika iz prethodne godini pomoći da se nečega prisete i novo lakše nauče. To bi bio i svojevrstan spontani proces učenja učenja.

Zašto siromašno društvo besplatnim udžbenicima podržava one koji mogu da ih kupe, pa čak i one čija deca dolaze u školu u firmiranoj odeći i obući? Možda bi taj deo novca mogao da se usmeri na poboljšanje života siromašne dece koja u školu dolaze gladna i slabo obučena ili bi im se bar mogle poklanjati enciklopedije i druge knjige koje bi podsticale razvoj njihovih potencijala, što porodica ne može da im pruži.

Čini mi se da u velikim akcijama zaboravaljamo da glad usporava razvoj umnih sposobnosti, da gladno i promrzlo dete ima slabu pažnju i nisku motivaciju...

Konačno, Beograd nije Srbija, a Vračar nije reprezentativni srpski uzorak. Sve se nekako nadam da se naši političari toga ponekad sete i da sve ovo nema nikakve veze sa profiterstvom.

Glasni štrajk -Gorak ukus

2011-03-25T17:05:00.000-07:00

Mediji izveštavaju da je na današnjem protestu koji su organizovali sindikati prosvetnih radnika bilo izmedju nekoliko i deset hiljada učesnika, uključujući i sindikate zdravstva i policije. Reklo bi se masovni protest nezadovoljnih u javnim službama. Bojim se da nije bio masovan a da nije bilo ni sasvim jasnih i konkretnih zahteva. Na stranu način na koji su elektronski mediji izveštavali, baš onako kakav je i status i kakva je snaga prosvete u Srbiji. Po broju zaposlenih u sistemu obrazovanja (oko 100.000) reklo bi se veliki intelektualni i društveni potencijal i velika pokretačka snaga, po statusu, samosvesti i organizovanosti beznačajana . Odavno se pitam zašto ne postoji jedan sindikat prosvetnih radnika već više različitih , idejno i politički nejasnih i suprostavljenih. Kako se to nastavnici opredeljuju kojem će se sindikatu prikloniti, ko je bliži vlasti pa tu može nešto da izvuče ili ko više galami, onako generalno? Kako sinidkalni mešetari tako vešto drže razjedinjene nastavnike ?

Pitam se, takodje, da li je moguće da se sindikalni bunt , izlazak na ulice, dogodi samo zbog plata. Male su, slazem se, iz istog sam miljea ali ipak ne razumem da se tako nešto makar i mlitavo kao današnji protest nije dogodilo zbog loših programa, loših uslova za izvodjenje nastave, nekompetentnih i nečasnih ministara, nekompetentne i neodgovorne prosvetne administracije, profesionalnog statusa, napredovanja u službi i mnogo toga. Profesionalni i socijalni status (ne govorim o novcu već o uvažavanju u društvu) ne može niko drugi da izgradi do sami nastavnici kao jedna koherentna samosvesna i profesionalno odgovorna društvena grupacija. Dotle ministri i premijeri, roditelji i mediji mogu sa više ili manje neuvažavanja i cinizma da se odnose prema grupama i grupicama koje povremeno traže samo malo veće plate kao da je sve drugo u redu i na mestu. Za one koji misle da je sve drugo u redu osim plata bilbord Megatrend univerziteta .("Šta ćeš ovde - završi Magetrend i pali!“) samo je zabavan.

Tihi štrajk

2011-03-07T18:11:00.000-08:00

Nastavnicima koji su štrajkovali biće umanjene plate, potvrdjuju Ministar i Premijer. Prvi neće dozvoliti da deca trpe a drugi da se krši finansijska disciplina. Sinidikalci najavljuju tužbe, a ja razmatram dva scenarija. Prvi, nastavnici stupaju u generalni štrajk svesni da neće primiti plate i kompletno blokiraju rad škola. Drugi, disciplinovano nastavljaju rad i drže časove po 45 minuta. Prvi scenario je malo verovatan, prosvetni radnici imaju decu , hrane ih i školuju kao i drugi, žive veoma skromno i teško im je da se liše i delića inače male plate. Pognuće glave i nastaviti kao i ranije. Držaće časove od 45 minuta , smanjiće trud, otaljavaće posao, a sve sledeći ono čuveno "niko ne može tako malo da me plati koliko ja mogu malo da radim". Šta mislite ko će u ovoj igri biti dobitnici a ko gubitnici i da li iko brine o suštini ili je ipak samo forma bitna?

Privatni časovi, štrajk i još koješta

2011-03-04T16:12:00.000-08:00

Sve češće čujem da roditelji plaćaju privatne časove deci već od prvog razreda osnovne škole. U starijim razredima i srednjim školama to je postalo uobičajeno. Deca se žale roditeljima da na času ne mogu da nauče, ne razumeju, nema vremena, nastavnik se ne trudi. Nastavnici se žale da učenici nisu motivisani , ne trude se u školi jer računaju na privatne časove. Roditelji se ljute na školu, velike zahteve i loše nastavnike i žele da njihova deca budu odlična pa neka košta koliko košta. Socijalno i pedagoški nimalo naivna pojava, ali se njome niko ne bavi. Dogadja se nešto što je ozbiljan indikator potpunog poremećaja sistema vrednosti i što na duge staze uzgaja dembele, a sve uz priču da decu moramo osposobljavati za medjunarodnu utakmicu i evropske integracije ( mantra).

A onda štrajk i opet uzajamno optuživanje. Ovog puta u trouglu uzajamnih optužbi umesto dece i u njihovo ime Ministar prosvete. Svi se opet kunu u kvalitet i dobrobit za decu i usput jedni drugima poručuju da ničija nije gorela do zore. Stigosmo do pretnji da će se nastavnicima umanjiti plate i sindikalnog poziva Ministru da izadje na megdan. Roditelji terciraju : jadna deca sad će morati i subotom u školu da nadoknade izgubljeno, a gde to ima? Ima u bogatom svetu i normalno je da rade i subotom, ali mi nismo bogati... Dan po dan, nedelja po nedelja, mesec po mesec svako u svom šancu, ljuti Ministar i još ljući nastavnici i tako će proći i ova školska godina. Volšebno ćemo opet malkice popraviti svoj medjunarodni obrazovni rejting, bar u medijima, a onda veliki raspust i svima lepo.

Konačno, koga briga za to što u školi deca više ne mogu ništa da nauče pa roditelji moraju da im plaćaju privatne nastavnike i da li je baš tako ili smo opasno zalutali ? A da nam svima bude lakše uvek ima neki ohrabrujući paradoks- na jednog učenika jedan nastavnik, eto ostvarenja pedagoškog ideala o individualizovanoj nastavi. Uostalom, ko u zahuktalom vozu ka Evropi koja nema alternativu (mantra) ima još vremena da se bavi tako ozbiljnim socijalnim i pedagoškim problemom, a tu je i taj štrajk jer nastavnici ne razumeju da nema para....(kaže Ministar), pa što je mnogo mnogo je.

Ako ne možete da spavate upitajte se kako to vi završiste školu i pokušajte da se setite da li ste u njoj nešto naučili, a sigurna sam da pripadate generacijama kojima roditelji nisu plaćali privatne časove.

A o našim ministrima prosvete.....?.

SREĆNA 2011 GODINA

2010-12-27T15:55:00.000-08:00

Vama koji čitate moj blog želim radosnu i srećnu 2011 godinu.

Gase se sela

2010-12-27T14:31:00.000-08:00

Odavno se pitam da li seoska škola spašava selo od izumiranja? Nisam sigurna da je njeno postojanje presudno ali mislim da je veoma, veoma važno. Naše političare i ekonomiste zabrinjava odumiranje sela ali su izračunali da je jeftinije decu prevoziti do većih mesta i škola nego plaćati jednog ili dva učitelja i održavati prostor i opremu škole. Verovatno su u pravu da je to trenutno jeftinije. Ne znam da li je neko izračunao koliko državu košta veliki broj mladih nezaposlenih koji su bez kvalifikacija na ulicama velikih gradova. Biće da tu postoji neka uzročno posledična veza. Po pravilu njiihova imanja propadaju dok oni čekaju u biroima za zapošljavanje ili žive u bednim podstanarskim sobama od još bednijih zarada. O uslovima u kojima njihova deca žive i uče neći ni da govorim

Možda bi seoska škola mogla da postane više od šanse za školovanje dece na kućnom pragu. Ona može da bude kulturni i obrazovni centar sela za sve, pa gledano na duge staze i institucija bitna za opstanak sela i privredni razvoj. Kada se u selu udaljenom od većih mesta zatvori škola to je kao da duh odumire, a koliko je to pogubno za jedan narod ne bi trebalo objašnjavati? O računici neka razmisle oni koji smatraju da se škola sa malo djaka ne isplati.

Škole druge šanse

2010-12-27T13:47:00.001-08:00

Čitam ovih dana u štampi da u školama za obrazovanje odraslih ima sve vise dece različitih sposobnosti i različitog socijalnog porekla. Sve je manje onih koji su prestarili za redovno osnovno obrazovanje a sve više dece koja su iz sistema ispala zbog porodičnih neprilika, nisu nikad ni bila uključena ili zato što im redovna škola nije odgovarala, nadarene dece. To je podatak koji zabrinjava i koji nas upućuje na ozbiljno preispitivanje obrazovnog sistema. Škole za obrazovanje odraslih postale su silom prilika neka vrsta “ školskih prihvatilišta”, što je kad su ta deca u pitanju samo palijativna mera. Njima je potrebna „škola druge šanse“ pa bi to mogle biti, u nekim slučajevima, transformisane škole za obrazovanje odraslih, posebna odeljenja pri redovnim školama ili neki sasvim novi institucionalni vid za integraciju i reintegraciju u redovni školski sistem. A podatak da ima nadarene dece koja su napustila školu i pohadjaju škole za obrazovanje odraslih posebna je tema.

Vraćam se blogu.

2010-12-02T05:50:00.000-08:00

Nije me bilo dugo. Uskoro krećem sa novom serijom tekstova. Ako mislte da sam u medjuvremenu propustila važna zbivanja u našem obrazovanju, pišite mi. Gordana

Da li su metode nastave strateško pitanje?

2010-06-11T14:17:00.000-07:00

Žali mi se desetogodišnja devojčica, učenica IV razreda osnovne škole da joj odličan uspeh kvari trojka iz engleskog. Kaže da se sa engleskim jezikom srela prvi put baš u ovom četvrtom razredu. Pitam je u čemu je problem, a ona ozbiljno odgovara " Ja odlično znam teoriju, ali ne znam diktat". Pitam je : Koju teoriju? Ona opet veoma ozbiljno odgovara: " Pa evo na primer znam kako se pravi Simple Present Tense.." i izdeklamuje mi kompletno gramatičko pravilo, pa onda nastavi sa pravilima za vremena koja su učili. Kad sam joj predložila da mi da primer nije se snašla.

Neverovatno kako je to dete, ne znajući ni šta reč teorija znači, oslikalo nastavni metod koji njena nastavnica engleskog primenjuje. Tako ona zna napamet sva pravila, ne zna ništa da kaže i ne ume ništa da napiše.

Nisu li metode nastave i učenja rasprostranjene u našim školama, problem par exellence, nije li to strateško pitanje? Kad smo se ponovo zadužili onda bi bilo pametnije da onih tri miliona evra utrošimo za usavršavanje nastavnika za efikasnije metode rada, a da strategiju pišu oni koji su već plaćeni da rade na razvoju obrazovanja.

Sve naše strategije, svi naši krediti

2010-06-08T09:30:00.000-07:00

Naše Ministarstvo prosvete slavodobitno objavljuje da smo dobili kredit od pedeset miliona evra Evropske investicione banke za drugu fazu projekta "Program modernizacije škola" i da će se ta sredstva iskoristiti za gradnju novih škola, popravke, nabavke računara i tako dalje. Lepo, iako nije nimalo lepo što je to opet zajam koji jednog dana treba vratiti. Neću da budem neko ko zvoca u stilu "mnogo toga smo mogli i bez kredita", a mogli smo. Medjutim, u tom poslu ima nešto što bismo svakako mogli bez kredita, a to je izrada ko zna koje po redu naše strategije obrazovanja. Ministar kaže da će "deo novca, odnosno tri miliona evra biti opredeljeno za izradu strategije obrazovanja". Pogledajte vest na sajtu Ministarstva.

E sad, pitam se ja, a pitam i vas koji čitate moj blog: Da li ijedna ozbiljna zemlja pozajmljuje pare za modernizaciju škola pre nego što je definisala sopstvenu strategiju razvoja obrazovanja? Ko ozbiljan uopšte uzima kredite za bilo šta pre nego što tačno zna šta mu je krajnji cilj tako riskantnog poteza? Doduše , mi smo navikli da pozajmljujemo da bismo radili ono što svugde u normalnom svetu rade stručnjaci zaposleni u državnim institucijama ( ministarstvima, institutima, agencijalma za razvoj itd.) i to za plate koje im država daje da bi izmedju ostalog smišljali i predlagali strategije, programe razvoja, aktivnosti za unapredjenje rada.

Dakle, kome će to država Srbija, Ministarstvo prosvete Republike Srbije da plati tri miliona evra za izradu strategije obrazovanja, zaobilazeći veliki broj stručnjaka u institutima, na Univerzitetu, u Zavodu za obrazovanje, koje država plaća, izmedju ostalog, da promišljaju budući razvoj? I to sve na kredit. Ili će možda taj novac biti upravo za njihov rad. Bilo kako bilo baš je loše zazvučalo-tri miliona evra za strategiju obrazovanja koju nikako da smislimo, a posto je nema nismo bas ni sigurni da svakoj školi treba racunarska ucionica sa 30 računara, što je u istom paketu pozajmice. Možda ce primena IKT u našem obrazovanju počivati na drugim koncepcijskim osnovama kad konačno smislimo tu strategiju. Sve to do nove ministarske garniture.

Javne nabavke nase prosvete

2010-03-20T04:07:00.000-07:00

Ovo je stvar prosvećenosti, druge vrste znanja neophodnog onima koji vode prosvetu. Dva istinita šokantna primera:

1. Direktorka predškolske ustanove u Beogradu obaveštava uredništvo pedagoškog časopisa da ne mogu da se pretplate na taj časopis jer prvo moraju da sprovedu postupak javne nabavke. Stolice i stručna literatura u isti koš.

2. Direktor osnovne škole otkazuje pretplatu na stručni časopis iako zaposleni u školi smatraju da im "časopis znatno pomaže u radu". Medjutim lokalna samouprava, odnosno Odeljenje za društvene delatnosti odbija da izdvoji sredstva za te potrebe. Eto tako lepo, Zakon obavezuje nastavnike da se usavršavaju, a lokalna zajednica, valjda u duhu proklamove štednje, smatra da su to koještarije. Te će pare dobro doći za neku feštu kad se sakupe mili nam političari ili za neki put u beli svet da vidimo kako se to radi u Evropi. Možda tamo ne čitaju šta pišu stručnjaci pa im zato ide mnogo bolje nego nama.

Metod i smisao

2010-03-19T07:02:00.000-07:00

Parafraziraću meni omiljene misli dva filozofa. Francuski filozof J.M.Domenach, raspravljajući o školi i nastavi, rekao je da škola treba da uspostavi vezu izmedju sveta u kojem deca žive i načina na koji o tom svetu uče. Savremenik K.P. Liessmann, austrijski filozof citira Hegela koji je rekao da poznato nije saznato zato što je poznato i insistira na tome da je znanje više od informacije. On govori o smislu, razumevanju i značenju. Оvaj filozof upućuje kritiku savremenom shvatanju obrazovanosti i sve cešćem stavu da nije bitno predmetno znanje već znanje gde i kako neku informaciju pronaći.

I zašto ova dva, na prvi pogled oprečna filozofska, stava ovde pominjem? Zato što mislim da je današnja škola suočena upravo sa problemom kako da pomiri metod širenja i pribavljanja informacija, koje su često samo privid informacije o svemu što se čini bitnim za savremeni svet i sistema znanja opremljenog smislom. Svest o tome da je znanje ono što nam pomaže da razumemo svet oko sebe koristeći aktuleni metod komunikacije i da se samo uz pomoć znanja može otkriti šta ima pravu informacijsku vrednost bitna je u ovom slučaju. Rekla bih značenje i smisao je ono što bi savremena škola trebalo da ima stalno u vidu ne odbacujući pritom medijske alatke.

I još nešto, od antike do današnjeg dana pravo znanje se pokazuje u razumevanju sveta oko sebe i mudrosti koji pomažu čoveku da opstane.

Dosadna škola i SMS gneracija

2010-03-04T04:24:00.000-08:00

Škola je dosadna , nastavnici ne vode računa o našim interesovanjima i potrebama, kažu učenici kad ih novinari intervjuišu. Učenici su sve manje zainteresovani, nisu motivisani za učenje, kažu nastavnici. Istraživači potvrdjuju nizak nivo motivacije za školsko učenje. Problem postoji, ali ga svako tumači iz svog ugla. Pitanje je da li je škola stvarno danas toliko loša ili je nešto sasvim drugo po sredi?

To što mladi jasno i glasno kažu da su nezadovoljni školom jeste znak. Medjutim čitanje tog znaka mnogo je složenije od odnosa nastavnik-učenik-program i tumačenje treba tražiti izvan školskih zidova. Reč je o novom kulturnom obrascu. Mladost je imperativ vremena.Mediji konstruišu stvarnost. Sistem vrednosti je u haosu.

Mladost, u ovom slučaju adolescenti , impulsivno uspostavlja kriterijume za lepo, zanimljivo, korisno - počev od mode do vrednosti. Inspirišu ih neposredno okruženje i medijski posredovano iskustvo. Ovo prvo im sugerira da škola nema mnogo smisla jer se do lagodnog života ne dolazi znanjem i trudom već politikom i nečasnim poslovima, koji odavno nemaju negativni predznak.

Mediji deluju dvojako: načinom izražavanja i sadržajem. Kondenzovani jezik medija, kratke forme i tehnološka brzina prenošenja i pretraživanja informacija privlačni su jer ostavljaju mnogo više slobodnog vremena od čitanja romana nekog klasika. Headlines-kratke udarne vesti informišu o svemu što je značajno. Kratko, brzo, ubedljivo. Internet sadrži svo "znanje" sveta i opet brzo dostupno sažeto i na prvi pogled pouzdano. Redukovani komunikacioni kod verbalni i vizuelni obrasci su po kojima se SMS generacija odredjuju prema školi. Sadržaji medija promovišu lakoću sticanja dobara, ružičast život uz velike šoping centre, agresivno rešavanje konfliktnih situacija, fizičku snagu iznad umne, dovitljivost iznad moralnog, a o školi se govori samo kad vest ima karakter senzacije, po pravilu skandala.

Šta činiti da sistematsko sticanje znanja i škola dobiju pozitivan predznak?

Kompetencije

2010-02-11T17:49:00.001-08:00

I dalje o predlogu standarda za profesiju nastavnik

Pokušaj da se utvrde i definišu profesionalne kompetencije koje svaki nastavnik treba da poseduje , opravdan je u principu. Zašto kažem u prinicpu? Zato što bi taj segment prirodno bio sastavni deo ozbiljne i celovite politike obrazovanja , u delu posvećenom nastavnom kadru. Takvu politiku još uvek nemamo, mada će mnogi reći da ona postoji, odnosno da razne deklaracije, koncepcije, programi, zakoni, po pravilu nekoherentni, predstavljaju nacionalnu politiku obrazovanja. Kada su nastavnici u pitanju , ta politika bi trebalo da jasno definiše planiranje potreba, način regrutovanja za rad u prosveti, vrstu i očekivani kvalitet njihove inicijalne pripreme, vrste znanja, veština i sposobnosti koje svaki aspirant za rad u obrazovanju treba da poseduje: naučne, pedagoške i socijalne. Zatim, da uspostavi funkcionalnu vezu izmedju inicijalnog obrazovanja i usavršavanja u praksi ( profesionalni razvoj), da, ništa manje važno, utvrdi mehanizme socijalne i profesionalne promocije i evaluacije nastavničkih postignuća, kao i da predvidi sistem stalne profesionalne podrške. Ovde se već nazire pitanje kompetencija. Čijih? Nastavnika, ali pre svega planera obrazovanja, donosioca odluka u obrazovanju, onih koji prate i vrednuju rad nastavnika, univerzitetskih profesora koji pripremaju buduće nastavnike, stručnjaka koji im nude programe stručnog usavršavanja.

I još nešto, veoma važno,jeste pitanje nacionalnih ciljeva obrazovanja, koji bi, ako su jasni i realni bili putokaz za politiku i akciju.

Očito, problem je mnogo kompleksniji, pa se pitanje utvrdjivanja nekoliko kompetencija ad hoc može učiniti beznačajnim. Na žalost nije, čak i ako se predlog standarda ( komptencija ) za nastavničku profesiju u ovom trenutku potpuno odbaci.

Šta su standardi , a šta kompetencije i šta se u ovom predlogu podrazumeva pod njima, nije jasno. U spisku referentne literature vidimo da je radna grupa koristila strane izvore , kao što su New Jersey Professional Standards for Teachers (bukvalno: Profesionalni standardi za nastavnike u Nju Džersiju) , a kad se taj izvor pažljivo pročita onda vidimo da su u pitanju očekivana neophodna znanja, veštine i sposobnosti, a sve to u skladu sa standardima koji se odnose na školski kurikulum i nacionalnim profesionalnim standardima, generalno. Drugim rečima kakav treba da bude jedan dobar profesionalac, pa i nastavnik a sve u cilju dobre prakse. Jasno! Da su ovi naši bar preveli kako treba i prepisali:

http://www.state.nj.us/education/profdev/profstand/standards.pdf).

Pet kompetencija koje se nalaze u predlogu o kojem pišem već treći put, nemoguće je kritički analizirati i popravljati Njihov opis je skup fraza koje uglavnom počinju sa “poznaje” i « razume », plan, propise, sistem i tako dalje i to sve u kranje formalnom birokratskom maniru. Evo primera iz opisa ključne kompetencije (1) , a koja glasi: “Наставник познаје и разуме опште принципе и циљеве система образовања и васпитања, а посебно из предметне области која му је поверена, способан је да их остварује у настави и доприноси њиховом развоју.”

Autori predloga nam objašnjavaju da ova kompetencija ( šta li je već ovako definisana), izmedju ostalog podrazumeva da nastavnik poznaje nastavni plan i program svog predmeta . da razume povezanost ciljeva zadataka , ishoda, sadržaja, metoda i tako dalje. A odmah zatim da, poznaje konvenciju UN o dečjim pravima, da primenjuje principe ravnopravnosti, razume značaj informacionih tehnologija i konačno da se lepo ponaša , oblači i “primenjuje gramatiku i pravops” srpskog ili drugog jezika.

Potpuna zbrka. Nikome nije palo na pamet da bar pokuša da nabroji šta je to što svaki nastavnik treba da zna i ume kako bi svoju naučnu disciplinu približio učenicima, kako bi ih zainteresovao, uveo u logiku predmeta i pomogao da steknu funkcionalna znanja, da ovladaju odgovarajućom naučnom pismenošću.

Koja su to pedagoška znanja i veštine koje svaki nastavnik treba da poseduje, a koje socijalne kompetencije, a sve zarad stvaranja škole u kojoj dete može da razvija sve svoje potencijale, da uči da uči, da stiče znanja i veštine potrebne za dalje učenje i praksu, za razumevanje sveta koji ga okružuje. Umesto toga, čitamo fraze o poštovanju ravnopravnosti. Pa kad smo kod toga, onda treba govoriti o socijalnim kompetencijama nastavnika (veštini komunikacije, ponašanju kojim emituje tolerantan i pozitivan stav prema svima, empatiji, demokratskom dijalogu i tako dalje).

I još nešto, standardi učeničkih znanja i veština, kao i ciljevi obrazovanja treba da čine referentno polje za definisanje profesionalnih znanja i veština nastavnika, kako opštih, tako i specifičnih.

Da završim sa ovom temom, tvrdim da je prvi i najvažniji korak ka visokim profesionalcima u obrazovanju temeljna reforma univerzitetskog obrazovanja budućih nastavnika.

Obaveštajci

2010-02-05T06:24:00.000-08:00

Ne mogu da odolim a da ne postavim citat, uzet iz teksta predloga standarda za nastavničku profesiju, kojem je posvećen prethodni post. Podvukla sam ( bold) deo teksta koji se odnosi na "vrste nastavnih metoda koje se koriste u nastavi" , kako piše u pomenutom predlogu. Najviše mi se svidjaju obaveštajne metode, mada me nista manje nisu "obradovale" logičke i stručne. Tvorci teksta u pojmovniku koji prati predlog kompetencija objašnjavaju da su obaveštajne zapravo komunikacione metode. Pitam se šta je njihov specifikum? Pretpostavljam da su to metode koje se koriste u pružanju novih informacija učenicima. A kako se to može odvojiti od logike i struke nije jasno. Još manje je jasno gde je logika ove podele.

Znači li da logike u nastavi ima samo onda kad nastavnik prmenjuje "logičke metode"? I kada metode treba da budu logičke, a kada to nije neophodno?

A onda sav ovaj bućkuriš u "saznajnim korelatima", koji opet čine "bogatu i složenu nastavnu metodologiju" . Bravo!

Da li je moguće da su ovo potpisali ljudi koji rade u prosveti, izabrani na nekom konkursu, valjda po profesionalnim kompetencijama? Mogu samo pretpostaviti da im je kolektivno znanje stranih jezika tanko (valjda su odnekud prepisivali ili, ne daj Boze, sami stvarali) , a pedagoško nikakvo.

Evo citata:

"НАСТАВНЕ МЕТОДЕ су водећи чиниоци наставног рада, који моделују понашање свих учесника у настави. Оне се успостављају према начинима општења, врстама мисаоне де-латности и начинима стручног приступа градиву. Отуда потичу и три врсте наставних ме-тода које се користе у настави: обавештајне (комуникационе), опште (логичке) и стручне (специјалне). У свакој врсти је мноштво посебних метода, које се у пракси здружују у са-знајне корелате и чине врло богату и сложену наставну методологију."

Standardi za nastavnički poziv

2010-01-30T17:06:00.000-08:00

Kad već pričamo o nastavnicima, štivo koje sad treba pažljivo čitati jeste predlog standarda znanja , veština i vrednosnih stavova za profesiju nastavnika ( kompetencije) . Prvo što uočavam jeste da autori nisu vodili računa o jeziku i stilu. Bilo bi logično da je pismenost, između ostalog, odlika predlagača ovih standarda. Nezaobilazna odlika dobrog nastavnika jeste pismenost, odnosno negovan i bogat jezik i stil. Izgleda da se to nekako zaboravilo, pa ispada da su pismeni svi koji znaju da čitaju i pišu. Oni poseduju elementarnu pismenost, to je tačno, ali ništa više od toga.

Tvorci teksta standarda za nastavničku profesiju nisu se potrudili ni da uvodno objašnjenje zašto se predlažu standardi učine smislenim i oslobode od činovničkih fraza. Tako nam saopštavaju da je u pripremi standarda korišćen takozvani “процесни приступ, који је један од осам принципа менаџмента квалитета (датих и објашњених у стандарду JUS ISO 9000:2007)” , a koji može da se primeni na posao nastavnika , a na osnovu karakteristika usluga kao što su :

“1) непредвидивост (приликом пружања и примања услуге у току реализације наставног процеса) — процес је тесно повезан са психолошким факторима личности; 2) немогућност стварања залиха (јер се пружање и примање услуга изводе истовремено и сада); 3) мешовитост и различитост (путем уважавања индивидуалних карактеристика сваког корисника и личног погледа на квалитет).
Образовно-васпити рад који остварује наставник, уз ученике главни актер и носилац система образовања и васпитања, у великој мери поседује наведене карактеристике. ”

Posebno sam zadivljena činjenicom da nema zaliha. Nisam baš shvatila ali skoro da pomišljam da je znanje kvarljiva roba ili možda propušteno više ne može da se nadoknadi. Dobijaš ga sad , na ovom času i nikad više. Pitam se da li se iza ovoga krije neka nova koncepcja vaspitnog rada sa decom ili želja da se opseni prostota?

Ima još. Lični pogled na kvalitet. Kakva doslednost! Prvo standardi radi postizanja kvaliteta, neke opšte mere vrednosti, a onda “uvažavanje ličnog pogleda na kvalitet”

I to nije sve. Pošto je nastavnik davalac usluga , očito nedovoljno jasan kao takav, tvorci standarda ga definišu: “Наставник је личност опредељена за наставнички позив, овлашћена и одговорна да остварује циљеве образовања и васпитања, задатке и садржаје прописане законом.”

Drage moje kolege nastavnici sad bar znate da ste nastavnici zato što ste opredeljeni, ovlašćeni i odgovorni. Posebno mi se dopada ovlašćenje. To zvuči tako dobro birokratski i odmah asocira na pečat. Možda će ih biti, ako se neko našali u nekom papiru pisanom na stranom jeziku.

Što se odgovornosti tiče dobro bi bilo da su tvorci naše prosvetne politike takodje odgovrni i to ne samo pred zakonom već i pred ljudima i Bogom. Šteta koju oni mogu da nanesu dalekosežna je.

Ea sad dolazi najbolji deo. Pet kompetencija, maestralnih fraza. Pomenuću samo delove, a preporučujem pažljivo čitanje integralnog teksta predloga standarda radi testiranja zdravlja sopstvenog razuma i pismenosti.

Tako “Наставник познаје и разуме опште принципе и циљеве система образовања и васпитања, а посебно из предметне области која му је поверена…”. Pazite, poverena! Zatim “Наставник поседује знања, вештине, вредносне ставове и способности да анализира постојеће ресурсе, планира активности и ствара услове за реализацију наставе” A resursi su “ljudski, nastavni i obrazovni”, prosvetljuju nas pisci standarda. i da stvar bude tužnija “ ОБРАЗОВНИ РЕСУРСИ – обухватају наставне планове и програме по образовним нивоима (основни, средњи итд.) и предметима; образовну технологију; менаџмент у образовању.” Bez reči sam.

Takodje “Наставник поседује знања, вештине, вредносне ставове и способности да реализује наставни процес.” Pitam se šta su to vrednosni stavovi za realizaciju nastavnog procesa i kako će se oni manifestovati, meriti....? U opisu te kompetencije, autori standarda nisu naveli ništa što bi se moglo naći u kategoriji vrednosnih stavova

I da bi se dosledno potvrdili , autori pišu da nastavnik “користи адекватну наставно-научну методологију и резултате актуелних и верификованих истраживања о образовању и васпитању.” Uh! Da li je moguće da ne razlikuju naučnu metodologiju od nastavnih metoda? A možda je to samo omaška, kao i u upotreba termina koristi za metod koji se primenjuje, dok se sredstvo koristi. Za ovo nije potrebno pedagoško znanje, već bolje poznavanje sopstvenog jezika.

Neka mi neko objasni kako se to vrefikuju istražiivanja o obrazovanju i vaspitanju, e da bismo ih koristili ?

Neću da komentarišem anahronost nastavnih principa koji su se u ovom tekstu našli iz neobjašnjivih razloga. I to nije toliko bitno koliko da je dvadeset ljudi iz prosvete pri čistoj svesti i potpunoj odgovornosti potpisalo ovaj dokument.

Ovo nije kraj. Nastavak sledi. Da ne bi bila samo kritičar, potrudiću se da bar naparvim listu osobina dobrog nastavnika. Jednostavno. Očekujem komentare.

Sažimanje gradiva

2010-01-14T16:10:00.001-08:00

Ovih dana razmišljam o čestim promenama zakona o obrazovanju i o brojnim strategijama, mislim papirima nazvanim strategije ili pravci daljeg razvoja koji se direktno ili inidrektno odnose na obrazovanje u Srbiji. Od 2003 do 2009. tri puta pisani i menjani zakoni koji “uredjuju” srpsko obrazovanje. Svaka nova garnitura na vlasti ima svoje vidjenje ciljeva i daljeg razvoja, pa se sve radi ispočetka. Volela bih da me neko ubedi da su svi popravljači prethodnog pažljivo proučili šta to nije valjalo, gde je bila greška, kao i da su izdvojili ono što je valjalo, davalo rezultate, te da su tek onda pristupili svom poslu menjanja i popravljanja za opšte dobro.

U istom vremenskom razdoblju, a sve zarad boljitka, menjani su i nastavni planovi i programi- neki korigovani a neki novi napisani i usvojeni.

I zašto sad to pominjem i kakve veze sve to ima sa sažimanjem gradiva? Pa ima. Ako smo u zakonima, pravcima razvoja i strategijama zdušno podržali model škole koja omogućuje pun intelektualni razvoj svakog deteta, uči učenike da misle i uče, da koriste znanje, da se snalaze u različitim situacijam i tako dalje, nije li anahrono i zapanjujuće da sedam dana vanrednog raspusta zbog gripa iziskuje takozvano “sažimanje gradiva”. Uzgred, ovo kao da je izašlo iz neke vremenske mašine. O sažimanju gradiva sam se naslušala u mojoj veoma dugoj prosvetnoj karijeri, a to se uvek svodilo na mehaničko, makazama izbacivanje nekih lekcija ili delova lekcija da bi se nastavni plan i program “ostvario” ili “realizovao”, već prema afinitetu prosvetnih vlasti za jedan od ova dva termina. I to nije tako strašno.

Strašno je da prosvetni autoriteti ne pretpostavljaju da su nastavnici sposobni da samostalno nadju, shodno svom predmetu, učenicima sa kojima rade i uslovima u kojima rade, način da nadoknade propušteno. Od tih istih nastavnika očekujemo da učenike uče da misle, da budu kreativni, da samostalno uče, rešavaju probleme....

I još nešto. Šta je sa novim modelom kurikulma , zar on ne predvidja dovoljno fleksibilan nastavni plan i program koji nastavnicima pruža slobodu da kreativno pristupaju sadržajima nastave?

Pripremaju se opet novi pravci razvoja obrazovanja, a raspravlja se o predlogu Standarda znanja, veština i kompetencija nastavnika. O tome uskoro.

Šta želimo, a šta možemo?

2009-12-27T15:59:00.001-08:00

Postavlja se sada pitanje kakvo društvo i kakvog pojedinca želimo? Ako su ciljevi stvaranje bogatog demokratskog društva i slobodnog kreativnog pojedinca, spremnog da brzo i uspešno reaguje na izazove savremenog sveta, onda se dilema ne sastoji samo u tome koje ciljeve izabrati već i u načinu podučavanja? Kakvo stanje duha stvarati u školi?

Da li decu učimo da misle, da samostalno saznaju, rešavaju probleme, da odlučuju, da budu odgovorna, da umeju da komuniciraju, da li ih vaspitavamo da budu tolerantna, da saosećaju sa drugima, da cene znanje? Da li se mi nastavnici odlikujemo istim osobinama i da li se tako ponašamo? Funkcioniše li škola kao druga velika porodica ili kao birokratska ustanova u kojoj se stiču diplome? Od odgovora na ova pitanja dobiće se još neke smernice za izbor ciljeva. Tolerancija i saradnja, na primer, iziskuju potpuno drugačije načine rada u školi, kao i razvijanje odgovornosti prema sebi i drugima.

Od razvijenosti ekonomije i izdavajanja od nacionalnog dohotka za obrazovanje zavisi uspeh bilo kog poduhavata u obrazovanju. Planiranje promena pretpostavlja precizne finansijske parametre isto onoliko koliko i precizne ciljeve. Sem iskazivanja cene reforme značajan pokazatelj su i očekivani efekti, koji bi morali biti u skladu sa projektovanim razvojnim ciljevima društva. Ulaganje versus dobit ima smisla i na duhovnom planu ako je reč o ulaganju u budućnost nacije.

Ciljevi obrazovanja

2009-12-22T12:28:00.000-08:00

Dve osnovne ideje od kojih polazim i u koje verujem jesu sledeće: Kvalitet i upotrebljivost stečenog znanja je jedino pravo i valjano merilo vrednosti škole. Vrednost tog znanja na internacionalnom planu meri se njegovim doprinosom nacionalnom razvoju. Upotrebljivost znanja ne znači da je vredno znanje samo ono čija je primenljivost vidljiva na praktičnom planu. Mislim pre svega na znanje koje poboljšava kvalitet života, koje uspešno proizvodi novo znanje i koje doprinosi nacionalnom razvoju. Mislim da je tu sve smešteno, možda i više nego što se može očekivati od jednog obrazovnog sistema. Dalekosežni, razvojni ciljevi su, medjutim uvek, ambiciozni, veliki i otmeni.

Postavljanje ambicioznih ciljeva ili prihvatanje ciljeva razvijenih zemalja uz mala ulaganja jeste isto toliko nerealno i nerazumno koliko i ulaganje radi dostizanja ciljeva razvijenog sveta, uz ignorisanje socijalne stvarnosti. Model prilagodjen socijalnoj stvarnosti, kulturnom nasledju i ekonomskoj moći nije originalna ideja. Ona se, medjutim, često zaboravlja, posebno onda kada se čini da brzo usaglašavanje sa svetom koji ide ispred znači i hvatanje koraka istog progresa. Greške su tada neminovne.

Volja grupa moći ili stručnjaka koji stoje iza projekcija školskih reformi nije i ne može biti jedini pouzdan kriterijum za promene, čak i kada se nude uspešni savremeni koncepti škole.
Uvek postoji pitanje gde je jedan školski sistem uspešan i u odnosu na koja očekivanja. Normalno je da danas, u zemlji koja je u dubokoj socijalnoj krizi, postavljamo pitanje u kom pravcu krenuti. Da li samo popravljati i prilagodajvati obrazovanje novoj stvarnosti ili vršiti radikalne promene? Na kojoj osnovi graditi novu filozofiju obrazovanja? Kakvo nam je obrazovanje potrebno danas a kakvo će nam biti potrebno sutra? Možemo li odgovoriti na sve izazove savremenog sveta?

Obrazovanje u Srbiji

2009-12-21T09:17:00.000-08:00

Ovo je blog o obrazovanju u Srbiji danas i u budućnosti. Tri su ključna pitanja:
Kakvo nam je obrazovanje danas?
Kakvo nam je obrazovanje potrebno u budućnosti?
Zašto stalno pravimo strategije obrazovanja, a ništa se ne dogadja?